(n)Avalasubotom

„Nekada davno (pre samo godinu dana) trenirala bih tako što se uputim od svoje kuće ka Avali. 🙂 Ma, naravno da sam zabušavala, pravila pauze kad god se zadišem, često sedela na vrhu Avale i upijala mir.“

Marina Nikolić

Subota. Tišina jutra u 5:30 raspršuje se zvukom alarma. Oprema za trčanje je prethodne večeri spremljena u rancu i u 6:00 čekam autobus na stanici i krećem sa Galenike na drugi kraj grada. Ka Avali…

Prvi blog o pripremama za Istru svakako mora da pripadne najtežim, ali meni i najdražim treninzima. Idejni tvorac i glavni „mučitelj“ #avalasubotom je Marina Nikolić, trkačica koja je završila neke od najtežih ultramaratona: 4KVDA, TOR, Ultrabalaton (dva puta), Lavaredo Ultra Trail… Hteli ili ne, ako do sad niste do sad čuli za nju, sigurno ćete čuti, pošto se trčanjem bavi svega dve godine, a gore navedene trke su joj samo zagrevanje za velike stvari koje dolaze.
Zašto toliko volim ove treninge?
Za početak, zato što su prokleto teški! Ako ste mislili da se nalazimo u podnožju Avale i trčimo gore-dole, grdno ste se prevarili. Ni jedan trening do sada nije bio isti. Ni jedan trening se nije sastojao isključivo od trčanja.
Naravno, podrazumeva se da treba istrčati do vrha, ali do njega vode vrlo različite staze i nagibi, kao i različita vrsta terena. Iako smo imali sreće sa vremenskim prilikama do sad pa se nismo previše blatnjavili kad bi trčali van betona, gacanje po dubokom blatu i trčanje po snegu nam tek prestoji. Ja se lično radujem ovom, verovatno zato što sam kao klinac izbegavao prljanje, pa sad imam potrebu da to nadoknadim 🙂

Na treningu pretrčimo između 9 i 16km…

Takođe, odlazak do vrha ne znači da ne može da se ide dalje odatle. Okolo postoje razne stazice po kojima može da se šparta. U svakom slučaju, to trčanje do vrha je lakši deo treninga, svojevrsno zagrevanje broj 2. A na vrhu i oko vrha radimo svašta: ponavljanje uzbrdica, intervale, vežbe snage, u početku smo radili i stepenice, ali smo te treninge preselili utorkom na Kalvariju. Ovo je onaj deo gde svi prevrnemo oči kad nam Marina kaže šta se radi i psujemo je u glavi, te smišljamo razne kletve kojima bi je obasuli.
Da smemo…
Ali pošto ne smemo, ćutimo i radimo šta nam se kaže 🙂
Šalu na stranu, ovaj deo trening jeste vrlo težak i jedine dve olakšavajuće okolnosti koje imamo su da smo okruženi prirodom, jer je Avala prelepa koje god doba godine da je i sve što treba da uradiš je da se prepustiš šuškanju lišća pod nogama, huku vetra, oblacima koji su skoro progutali vrh i samo treba da pružiš ruku da bi ih dodirnuo, da dopustiš da ti grančice dodiruju lice i mrazu da ti se uhvati u kosi. Druga je to što kad vidiš da se neko pored tebe znoji, teško diše i grize – jednostavno ne možeš, a da ni ti nedaš 200% sebe.  A taj neko, sada se množi sa dvocifrenim brojem ljudi, jer smo počeli skromno, nas par entuzijasta dovoljno šašavih da se okuplja u hladnim jesenjim jutrima, a sad jedva uspemo da se zguramo na grupnu fotografiju koju pravimo pre početka svakog treninga.

Hrabri partizani osvajaju Avalu 🙂

I onda, kad se sve završi, kad se sjurimo nazad do podnožja Avale i spremimo se da se sa njom oprostimo do naredne subote, čovek ne može a da ne oseti sreću. Ne pričam o „runners high“ osećaju, već o onoj sreći kad savladaš izazov postavljen ispred tebe i shvatiš koliko je on zapravo bio težak. Sreća, jer nisi bio sam u tome, već okružen ljudima koji su radili isto to. Sreća jer si otpočeo vikend nečim lepim, kvalitetnim i okružen nasmejanim ljudima, jer – da, na kraju se svi šalimo i smejemo.
Do naredne subote i narednog izazova koji nam Marina postavi…

„Društvo, Marina kaže da sledeće nedelje trčimo tamo gore. Na mesec…“