Blog

Štreberi trče trail

Oporavak nakon trke je podjednako bitan kao i tapering pre trke. Istra je svakako završena bez poteškoća, ali to nikako ne znači da se u telu nije nakupilo umora. Beogradski maraton na kome trčim za BELhospice tek predstoji, ovaj put sam u tradicionalnoj ulozi pejsera na polumaratonu i dve nedelje koje su do njega predstavljaju savršenu priliku da se opustim, kako bih se pripremio za ultramaratone koje mi sleduju posle njega (a broj prijavljenih trka raste eksponencijalno).
Nakon optrčavanja stepenica na Kalemegdanu sa Marijom sa kojom se pripremam za štafetu na Lužničkom megdanu i obilaska beogradskih mostova sa Biljom, u susret Beogradskom maratonu ekipa #avalasubotom se u subotu uputila na još jedan trail, ovoga puta u Bešnjaju na drugo kolo Srpske treking lige.

000.jpg
dominacija#avalasubotom

Prvobitno je svega nas četvoro trebalo da ide, ali posle par nagovaranja, predomišljanja i pregovaranja iz Beograda su krenula dva automobila.

Na Treking ligi je uvek za svakog po nešto, to jest ima uvek tri staze za trčanje – mala, srednja i velika. Lepa stvar je što se u sred trke možete odlučiti na koju stazu želite da idete. U ovom slučaju to je bilo vrlo korisno pošto većina nas nije mogla da odluči koju stazu da trči. To se pogotovo odnosilo na Bilju sa kojom sam se dogovorio da trčim da ne bude sama na stazi, a koja se na putu do Bešnjaje predomislila nekih 27 puta i time potvrdila sve one priče o ženskom predomišljanju 😛

VIRB Picture
#avalasubotom pred trku

Vedro nebo i zelenilo koje nas je dočekalo, obećavalo je lep i moža malo topliji dan, svakako dobar preduslov za lepo trčanje kroz prirodu.
Okupili smo se na obližnjem brdašcetu, stali iza linije, čekali start. Počelo je odbrojavanje. 3, 2, 1, jurnuli smo napred. U vrlo usku stazu. A onda je gomila njih koja je jurnula, odlučila da hoda i iskreno, to je bilo baš iritantno, jer je zaobilaženje svih njih iziskivalo dodatni napor i frustraciju, kako bih stigao Bilju koja se probila napred. A kad treba da stigneš nekog ko je brži od tebe to iziskuje još više napora.
Ali nekako sam se probio, talasasta staza je konačno krenula nadole, dobra stvar za mene, ne zato što je nadole, nego što Bilja to trči sporije i opreznije te sam uspeo da je stignem.
VIRB Picture
Neću nešto posebno opisivati prirodu, mislim da slika iznad sasvim dovoljno govori o nepreglednim zelenim brdima i šumama koje se prostiru kroz kraj.
Protrčali smo kroz prvu kontrolnu tačku idok su mi lupili pečat Bilja je opet napravila distancu te je bilo, stiži je Jovo nanovo. Ako ništa drugo, bar sam uspeo da je slikam u akciji. Usput smo se i dogovorili da je mala staza sasvim ok i da nema potrebe da forsiramo ništa preko toga.
Inače, nisam uopšte planirao da trčim ovu trku jako, ali tempo je bio neumoljiv, a ja sam imao dosta nakupljenog umora, što od Istre, što od nekih životnih situacija, nije se stajalo ni da okinem par potencijalno lepih fotografija, ali, obećanje je obećanje i tako da sam pratio Biljin ritam kako god sam mogao. Sa jedne strane mi je to bilo iritantno u početku, pogotovo sa probijanjem kroz šetače, a onda kako su kilometri odmicali počelo je da prija taj nedostatak pauze. Okidao sam fotografije u trku, i čak iako je dosta propalo, napravio sam dovoljno lepih uspomena. Uosalom, dugovao sam joj da se jednom prilagodim njoj, sa obzirom koliko puta je tokom treninga ona usporavala zbog mene i trčala kilometraže i staze koje sam ja planirao. Bio je red da se potrudim zbog svega toga.
VIRB Picture
Do sledeće kontrolne tačke sam se skroz opustio, ušao u ritam i bio sam svoj na svome. Ušao sam u neku vrstu trkačkog zena, ćaskali smo kao da smo u šetnji a ne na trci – ukratko, bilo je super. U par navrata sam ponovo ostio miris meda sa Homolja, imali smo jedno stajanje da bih fotografisao konje u daljini (Bilja je napravila ustupak zbog moje ljubavi prema konjima i jahanju), pored nas je u zelenišu potrčao zec, krošnje su se preklapale iznad naših glava i pravile tunele prošarane tankim sunčevim zracima – sav umo i frustracija kao rukom odnešeni.
VIRB Picture
Izbili smo i do zadnje kontrolne tačke, odakle je išao spust ka cilju. Upozorili su nas da ima dosta korenja i kamenja i posle par saplitanja smo odlučili da trku privedemo kraju maksimalno oprezno sa obzirom da nas oboje čeka Beogradski maraton za par dana. Prošušnjali smo kroz lisnatu stazu lagano i prateći miris pasulja koji se kuvao na cilju dotrčali do šatora da registruju da smo kompletirali malu stazu.
17880388_2283187865240559_5534865374984900201_o
Bilja je stigla kao druga devojčica, ja kao sedmi dečak, ostalo je još samo da se dobro isteglimo, sunčamo se i sačekamo ostale drugare koji su trčali na srednjoj i velikoj stazi. Jedan po jedan članovi #avalasubotom pistizali su na cilj i završavali trku. Do momenta kad su se oblaci zasiveli i kiša se prostrla po kraju, mi smo već bili na putu kući…
Suma sumarum: do sada sam uvek odvajao dosta vremena na trci za fotografisanje što je često prouzrokovalo da sam na stazi duže nego što realno treba da budem. Na kraju je bio fin oseća završiti trku na drugačiji način tj. uložiti malo veči napor. Mislim da ću ubuduće češće raditi tako, pogotovo jer se nasumično okidanje fotografija pokazalo kao skroz ok. I dalje će postojati mesta gde ću zastati i upitjati prirodu u kojoj sam se našao, ali verujem da će to biti ređe i da ću naučiti da je upijam kroz samu činjenicu da trčim nesputan i slobodan po prelepim mestima. A trail trke mi tek predstoje.
Naravno, pre toga je BG maraton gde sam pacemaker na dva sata. Ako je vaš cilj to vreme, pridružite mi se.
#buditu za #belhospice

Advertisements

I run Istria

Kako izgleda trka koja počne tako što propustis autobus koji te vozi na 69 kilometara udaljen start i pri tom nemaš nikog poznatog u blizini?
Odmah da pomenem da sam ja rekorder u pehovima na trkama. Uspeo sam jednom da promašim skretanje za cilj, nekoliko puta sam zaboravio da primim medalju (u svoju odbranu ću reći da ne u jednom slučaju to bilo jer sam trčao na 32 stepena, a na cilj mi je Saša vikala – Zeko, kupila sam ti sladoled od jagode!), na prvoj trail trci smo se izgubili posle nekih 100 metara (naglašavam, ne sopstvenom krivicom), jednom nisam ni znao da sam prvi. Zato i nije neko iznenađenje da mi se ovo desilo. No, možda je bolje ispucati sve veće baksuze na početku.
Do svega je došlo nakon nesporazuma sa volonterom (sa obzirom da je pričao na relativno lošem engleskom, a oko nas buka, verovatno nije dobro razumeo moje pitanje o polasku autobusa), tako da kada sam stigao ispred hale, bacio pogled na info tablu i video potpuno drugu informaciju od one koje imam – pa teško je opisati šta mi je sve proletelo kroz glavu. Sad kad pogledam unazad ne mogu da se ne smejem celoj situaciji, ali tad mi nije bilo nimalo svejedno. Volonteri sa info pulta su proverili ima li još neko vozilo koje ide za Buzet gde je start trke, ali svi su već otišli. Opcija je bila taksi, ali nisam poneo pare sa sobom. Mozak je radio nekih 500 na sat koje su mi opcije. Mnogo je uloženo u ovu trku, morao je da postoji neki način da nađem prevoz. I onda se setim!
Gospodar kuvanog vina sa stepnica utorkom, Slaven išao je na trku 42km koja startuje znatno kasnije i ima svoj prevoz. Jedna šifra za wi-fi, jedan facebook messanger poziv kasnije,  malo sreće i stigoh na start nekih 20 minuta pre početka trke.
Šta reći osim da je Slaven barem 50% zaslužan za završetak moje trke.

‘Ere we go!!!
VIRB Picture
Na startu gužva, jurcam naokolo da se pozdravim sa svim trkačima iz Srbije, a ima nas poprilično. Kreće Thunderstruck od AC/DC-ja, sada vec tradicionalna pesma pred početak ovakvih trka, odbrojavamo u glas, vazduh titra od adrenalina, prolećemo kroz kapiju. Počinje!!!
Izlazimo iz Buzet i kreće prvi uspon. Ovde sam malo oprezniji, nije mi pretežak, ali svakako treba da se rasporedim sa snagom. Prolazim prvu kontrolnu tačku i okrepu (uzimam malo kisele i narandže iako sam ok, trebaće to telu pre ili kasnije) Spust nakon vrha je bio lep, jedan od delova staze gde sam uživao sa obzirom da smo trčali kroz zeleniš i preskakali brojne potočiće ili, u mom slucaju, projurcavali kroz njih kad nije bilo nikog u blizini da ga isprskam. Prednost nepromočivih patika 🙂
Nakon jednog kraćeg uspona izbijamo na čistinu, a odatle puca pogled na udaljeno jezero. Sećam se vrlo dobro da mi je prva misao u tom momentu bila “Samo da trčimo tuda…”VIRB Picture

Tu mi inače počinje i prvi problemčić, šavovi na čarapi mi se usled spusteva usecaju u prste te stajem da ih izlepim hanzaplastom. Nastavljam dalje, tu negde me sustiže Zoran Prekogačić i do jezera trčkaram za njim. Preko jezera nas vodi nasip, staza je ravna i preko nas čeka okrepa-svi pretrčavaju, jedino ja hodam. Pogled je toliko lep da mi je greh ne opustiti se i prepustiti se. Minut manje-više ništa ne znači, a duša se ispuni.VIRB Picture

Na okrepi ponovo uzimam malo vode i krišku narandže i nastavljam dalje. Staza je travnata i ravna i ovaj deo džogiram do sledećeg uspona gde nastavljam jako i prestižem većinu ljudi koji su protrčali pored mene na nasipu. Kroz glavu mi prolazi kako sve što sam prošao do sad podseća na neki deo treninga na Avali. Slučajnost? Marina je završila trku prošle godine i kao da je ciljala treninzima da nas spremi za ovo.
U nekom momentu se bliži 21.kilometar i tu ostavljam prvi kamen iz ranca.
Kakvo to sad kamenje ti tegliš u rancu, pobogu?
Kao što sam rekao kad sam započeo akciju, za ljude koji uplate 21., 42. i 69. kilometar spremam nešto posebno pošto su to distance polumaratona, maratona i cilj. E pa, te distance na Istri sada nose njihovo ime. Tu se ušunjala još jedna osoba sa vrlo visokom donacijom, i sa obzirom da je uplatila dva kilometra, matematički joj je dodeljen kilometar, ali doćićemo i do tog dela trke. A sa obzirom da se Istra spremala na Avali, poneo sam kamenje sa Avale da se ta dva mesta susretnu.
Dakle, polumaraton na zelenoj stazi Istre sad nosi ime škole jahanja Bela Griva.VIRB Picture
Sledi deo staze koji je meni bio poprilično nezanimljiv što se tiče pejzaža, deo je na asfaltu, deo je sa nekim manjim usponim kroz zeleniš, ovde negde sam ponovo pravio pauzu da saniram situaciju sa prstima, da bih izbio na kraju do Motovuna.
No bila je jedna zanimljiva sitnica. Posto dosta fotografišem tokom trke i gledam da što bolje uhvatim krajolik, u tome izgubim dosta vremena. Tako se i dešavalo da me često ljudi prestignu, pa kad krenem da trčim ja stignem njih i tako u krug. Na tom delu staze sam prvi put prestigao Jasminu.
Ostavljam na trenutak priču o Jasmini po strani da završim deo sa Motovunom.
Ulazim u gradić, na vrhu je velika crkvena kula, i staza do nje i okrepne stanice su – stepenice! Počinjem da se smejem dok trčim preko njih. Ma da li je moguće? Opet repriza Marininog treninga!

VIRB Picture

Dolazim do vrha na okrepu i tu sledi novo iznenađenje. Neko uzvikuje – Evo ga Zeka!!! Dragoslava i Slavica usred Motovuna. Šta? Kako? Odakle? Ne uspevam da ih pitam jer me zasipaju sa pitanjima, da li sam ok, da li je trka teška (ma jok, opušteno sve XD ), kako mi ide, kako podnosim sunce (podne je i poprilično je upržilo, no prošli vikend na Homolju je pomogao adaptaciji) da se slikamo da okače na fejs da sam ok…VIRB Picture
Malo ćaskamo, zaista je sjajno i okrepljujuće videti poznata lica used trke gde smo kilometrima daleko od kuće, odlazim da se okrepim i dospem kiselu vodu u flašice i nastavljam dalje.
Na spustu primećujem da mi neko trči iz leđa i zaviruje preko ramena.
Šta sad?
Pomenuo sam Jasminu. E pa, upravo je ona zavirivala i gledala Zeku na mom pojas.
Zec – kažem ja, jer ljudi ponekad misle da je plišani medved.
-Znam, samo proveravam da je to taj zec.
-Taj?
-Stalno viđam nekog zeca na fotografijama sa trka i sad sam ga konačno srela.
Ne bi mi bilo ovo neobično da je devojka iz Srbije, ali sa obzirom da je iz Hrvatske bio sam blago iznenađen.
Sa Jasminom sam se nakon toga zbog fotografisanja toliko puta prestizao da smo na kraju konstantno dobacivali pošalice usput.
-Pa nije u redu! Dokle više!?
-Sledeći put castis točeno Ožujsko!
-Šta? Opet ti!
Negde blizu 30. kilometra sam ispucao i svoj poslednji baksuz. Tražeći urme sam zavukao ruku u pogrešan džep u rancu, izlete telefon napolje i pravo na kamen-krc! Ekran se prošarao pukotinama ala paukova mreza. Ali šta je – tu je. Blizu je bila neka oronula zgradica te sam zastao tamo u hlad da proverim da li radi. Sem kozmetike sve je funkcionisalo pa sam odlučio da udarim brigu na veselje. Izvadio sam urme, ponudio jednog dečka iz Hrvatske i eto piknika da se iskuliram. Nudkam ljude koji prolaze urmama, neko uzme, neko ne, i tad nailazi devojka iz Bosne, urme neće, ali pita da li imam vode jer ona više nema. Kažem joj da imam kiselu, a njoj je to još bolje. Seda sa nama, hedonizam u toku, priča kako bi volela da zavrči trku pre mraka. Gledam na sat – i da hoda do kraja – stiže. To joj i kažem, nailaze neki trkači koje poznaje pa krećemo svi zajedno uzbrdo.VIRB Picture

Ubrzo se odvajam od njih pošto mi savlađivanje uzbrdica stvarno dobro ide tog dana. Ali tako sam upoznao Nevenu.
Ubrzo stižem i do još jednog mesta koje treba označiti. Zastajem, otvaram ranac, kamena nigde, a ja na asfaltu, nema nijednog u blizini da ispisem novi (imam marker sa sobom). Ne znam gde je i kako mogao ispasti, da li tokom nekog sređivanja prstiju ili dok sam vadio prvi kamen, ali nema ga.
A onda u daljini ugledam drveni mostić koji prelazi preko nekog kanala. Situacija spašena!
32. Kilometar – Bilja do Cilja!VIRB Picture
Do naredne okrepe je asfalt. Tu je i kontrolna tačka koja mora da se pređe najduže za 7.5 sati. U kućici sa okrepom je i nekoliko trkača sa plave staze (108km) jedan od njih mi ne deluje baš najbolje pa umesto njega pitam da mu daju supu koju tu kuvaju. Odlazim da se umijem, obnovim svoje zalihe kisele vode, stize i Nevena pa nastavljamo zajedno. Staza odatle je blago nizbrdo, pustam noge, utrcavam u neki cestar, staza me donekle podseca na Homolje od prošle nedelje i bas uživam. Prekačem neki potočić, malo ide nizbrdo, malo uzbrdo, prolazim kroz tunele i baš mi je sve potaman. Nevena negde zaostaje zamnom doduše. Na kraju izbijam na neki vidikovac gde zastajem da fotografišem i iskoristim zadnje flastere.
42. kilometar je na jedno uzbrdici na poljani. Tu spuštam poslednji kamen.
42.2 kilometra za Žudanu Đokić.
P. S. Brz oporavak.

VIRB Picture
Tu sam ujedno sačekao Nevenu sa kiselom vodom i odatle se dogovaramo da nastavimo do kraja zajedno kako bi stigla na cilj pre mraka.
Malo trčimo, malo hodamo do sledeće okrepne stanice u Grozjanima. Par puta mi i pominje da ubrzam da ne moram da je čekam, ali ne volim da kršim dogovor, a i lepše je uz društvo za ćaskanje.
Odatle nekako kilometri baš brzo prolaze, a ako sam osećao neki umor u prethodnim kilometrima sad ga nikako više nema, noge rade same. Nevena me opominje kad previše ubrzavam, i ne mogu a da se ne setim treninga sa Biljom i sličnih situacija (doduše tad bih ja nadrljao kad ne bih poslušao da usporim).
Opet trčimo kroz šumicu, obilazimo druge trkače, Nevena se jako dobro snalazi na ovakvom terenu i brzi smo, pričamo o bureku, sve je zeleno i mirišljavo i, iako je telo fizički aktivno, duša je mirna i spokojna.
Na nekom 55. kilometru je zadnja okrepna stanica u Bujama. Bližimo se cilju, mrak je daleko, a u daljini se oseća miris pobede. Ovde prolazimo pored dosta trkača kojih se sećam sa prvih deonica trke, a koje sam izgubio iz vidika u nekom momentu bilo na okrepi bilo tokom fotografisanja. Mašem im, pljeskam rukama, svi se bližimo kraju. Hvatamo neku grupicu ‘plavih’ trkača pratimo ih do petog kilometra i počinjemo da se dogovaramo kako ćemo ući kroz cilj.
Sve smo bliže cilju, čuje se muzika i komentator koji uzvikuje imena finišera, u daljini velika crvena lopta lagano kreće da se spušta ka horizontu i utapa u more koje se prostire iza Umaga. U glavi kreće da svira Eye of the Tiger, a telo hoće da eksplodira, ponavljam sebi da održim ritam, da ne ubrzavam. Ljudi aplaudiraju, muzika trešti, ne možeš da se ne osetiš posebno. Ulazimo u ciljnu krivinu, držimo zeku za ruke, ubrzavamo iiiii…

VIRB Picture
WE ARE FINISHERS!!!
Za kraj ostalo je jos da se obeleži 69. kilometar. Na cilju, koji je u gradu nema kamenja, a da švrljam po dvorani baš i ne mogu, ali zato, Marija Pantoš Beric, ova medalja sad nosi tvoje ime.
P. S. Čestitke na tvojih završenih 69.kilometara.1491841766436-823547623.jpg

A sad ukratko i o nekim drugim stvarima vezanim za trku.
100 milja Istre je trka satkana od ljubavi i pozitivne energije. Svaki atom, svaka kap finansija usmereni su ka trkačima i ka tome da imaju što bolje iskustvo i da što više uživaju. Od organizacije, preko volontera, do okrepe i markacije staze, sve savršeno funkcioniše i bila je velika čast biti deo te price. Ni u jednom momentu ne sumnjam da će kvalitet trke da raste u narednim godinama i svakako je nešto na šta treba da se ugleda svako ko hoće da organizuje trku.
Pod dva, trkači su sjajni ljudi. U jednom moment sam se sagnuo da zategnem pertle i sekund kasnije mi prilazi trkač iza mene da proveri da li sam u redu. U jednom momentu me je jedan trkač pretekao i slučajno zakačio rukom. Kad smo ga Nevena i ja sustigli znatno kasnije, prepoznao me je i odmah krenuo da se izvinjava. Takođe su i otkačeni. Jos jedna Nevena koju sam upoznao, fura trke tako što sa sobom nosi gumene bombone i žvaće ih iz kilometra u kilometar.
Moram prestati da se potcenjujem pod hitno. 69. kilometara mi je zaista lako palo. Naravno, dobra priprema je puno pomogla, ali svakako sam imao energije jos da trčim, i kad sve sagledam, bolje sam trčao drugu polovinu trke, što više kilometara je bilo u nogama, to sam se lakše osećao, tako da sam komotno mogao da prijavim i dužu stazu. Ali dobro, uvek ima sledeća godina 🙂
A do nje, još jednom, hvala svima vama koji ste krenuli samnom na put za Istru.
#buditu za #belhospice

Pozdrav sa Istre

Dok ovo čitate, trka u Istri je uveliko u toku. Ako se pitate da li sam nahvatao neki wi-fi, grešite. Ja trčim negde u planini, kroz neku šumicu, zelenilo ili preskačem potočiće ili savladavam uspone. No, tehnologija mi je omogućila da isprogramiram ovaj članak da iskoči u toku trke i da se zahvalim svima koji su podržali i pomogli ovu akciju.
Društvo, veliko hvala, flame on! i #budi tu za #belhospice

Javljam se sa cilja večeras 🙂

Trka u mirisu meda

Ovo je priča koja počinje poprilično tužno. Dve nedelje pred odlazak na Istru je period koji sam odredio sebi za takozvani tapering, to jest period kad lagano spuštam aktivnost i dajem organizmu vremena da se oporavi i asimilira sve ono što je razvio kroz treninge. A onda na treningu #avalasubotom dolazi predlog da se za 1. April ide na Homoljski maraton. Lep krajolik, planina, priroda, svi hoće da idu – a ja? Ja ne mogu sebi da priuštim da se nedelju dana pred Istru zamaram na toliko dugoj stazi. Da puknem od muke.
Pada mi na pamet da idem kao logistička podrška, da napravim klopu koja će dočekati ostale na kraju trke. Onda na to dodajem ideju da krenem sa njima par kilometara pa da se vratim na start i da se onda posvetim gurmanlucima…ali poznajem sebe previše dobro – ako krenem sa njima, nema šanse da ću dopustiti sebi da se vratim.
Setno gledam najavu na internetu kad na dnu stranice nailazim na tekst…„Ko ne želi da trči celu trasu može da trči kraću varijantu trke…“
I to je to! Sreća, radost! Javljam ostalima da idem i u utorak se organizujemo na treningu na stepenicama.
Krećemo rano ujutro kako bi stigli u Vitanovce i prijavili se na vreme. Veče pre sam mislio da ću jedini trčati kraću stazu, ali ispostavlja se da i Nedeljko planira da ide tih 16 kilometara, a onda i Marija odustaje od trke na 35 km zbog problema sa stomakom, ali uspevamo da je nagovorimo da ipak krene sa nama i ide na manju stazu.
I tako je formiran trojac za kraću stazu. Inače, vrlo je interesantno da je u pitanju ista ekipa koja se odmetnula u Kopaoničke divljine da traži Jadovnički vodopad.
Dogovor je da se ne forsiramo, nego da trčkaramo i uživamo.
Trka malo kasni u startu, ali konačno krećemo.
Nakon nekih 200 metara čeka nas prvi uspon, i to poprilično solidan, staza je pokrivena gomilom opalog lišća, stopalo blago propada i čini se da idemo po oblacima hodajući po oblacima. Da li je slučajnost to što idem sa dvoje ljudi koji stoje iza sajta Oblakove perle?
VIRB PictureNakon prvobitnog uspona staza talasa, idemo malo uzbrdo, pa nizbrdo, Marija i ja držimo ritam ali tu Nedeljko počinje malo da nam zaostaje. Dovikuje nam da nastavimo naš tempo, ali ja to vidim kao dobru priliku da trčim u svom tempu, a potom da fotografišem naokolo dok ga sačekamo. I to sasvim fino funkcioniše. Evo i nekih fotografija nastalih tada:

Ono što je još lepše pri tom je miris koji počinje lagano da se prostire stazom kojom trčimo, a koji se širi procvetalim planinama. Miris čuvenog Homoljskog meda. Zaista je teško preneti taj osećaj na reči u blou. Sreća, opuštenost, užitak, osmeh na mom licu. Već u prvoj četvrtini trke znam da je predamnom jedan savršen dan.
Nastavljamo da trčimo, dolazimo do jednog poprilično dugačkog spusta da bi nas potom dočekao uspon na kontrolnu taču. Ovo je možda bio i jedni naporniji deo staze gde bih mogao da istestiram u kakvoj formi odlazim na Istru, no penjanje mi nije palo naročito teško, što je, valjda, dobar znak. A na kontrolnoj tački čeka nas predivan vidik. Ko god da je smišljao stazu, tačno je znao gde da postavi mesta za čekiranje, da malo zaustavi ljude u pokretu i pokaže im na kakvom su se divnom mestu zatekli.

VIRB Picture
Na kontrolnoj tački

Nekoliko selfija kasnije Marija i ja krećemo da se spuštamo nadole i ka narednoj kontrolnoj tački, Nedeljko pristiže gore i onda sledi deo trke u kome sam ja najviše uživao. Trčimo kroz šumu, sve je zeleno i zlatno žuto, sunčevi zraci seku krošnje, a kroz stabla se naziru udaljeni vrhovi. Noge su mi nikad lakše, trčim, a ne osećam da se izlažem bilo kakvom naporu – toliko uživam.17634653_10212421317316896_3685788070880847322_nVIRB PictureVIRB Picture

Čekiramo se i na sledećoj kontrolnoj tački pa nakon jednog vrlo strmog spusta nastavljamo dalje. Od Nedeljka u tom momentu ni traga ni glasa, kasnije će se ispostaviti da se u tom momentu malo izgubio pa je baš zaostao za nama. Izbijamo na deo koji je ravan ali poprilično kamenit. Iz predostrožnosti ovaj deo ne trčim već prelazim brzim hodom – ne želim da rizikujem da izvrnem zglob tako blizu Istre, ali ubrzo se završava i taj deo staze i počinjemo da trčkaramo kraj potoka. Ništa lepše od žubora vode u prirodi!
No, kad tu vodu u određenom momentu treba da pređeš, tu nastaje problem.Barem je tako bilo Mariji, pa sam na krau zavrnuo nogavice, zagazio u lađanu vodicu i preneo je preko, pretvorivši moje goretex patike, u goretex patike sa vodenim đonom, sa obzirom da su zadržale unutar sebe svu vodu koja je ušla sa gornje strane.
VIRB PicturePostoji ona stara trkačka – ako na trail stazi nisi barem jednom pokvasio čarape, kao da nisi ni trčao trail! Nakon uspešnog čekiranja ove stavke nastavljamo dalje, mada je osećaj u patici čudan. No, sad je ostalo još svega par kilometara do kraja. Ubrzo dolazimo do prvih naznaka civilizacije, srećemo ljude, prolazimo pored divnih šumskih vikendica i izbijamo nazad u Vitanovce.
A na cilju nema nikog. Stigli smo prvi! Nedeljko nam se ubrzo pridružuje, stiže kao drugi. Naravno, ono što sam od početka sumnjao se pokazuje se tačnim – celo vreme me je puštao 🙂 E, Nedeljko, Nedeljko…

17629776_1400257903371796_4094141025369472494_n
Na cilju!

Ostaje nam još samo da sačekamo drugare sa trke na 35 kilometara. Lagano pristižu na cilj, Bojan, Đole i Aleksandar, Marina je prva u ženskoj konkurenciji, a za njom je i ostatak ekipe #avalasubotom. Svi uspešno završavaju trku, u tom momentu po poprilično nezgodnim uslovima sa obzirom da je sunce krenulo ozbiljno da prži.
Na kraju, da rezimiram. Presrećan sam što sam ipak otišao na ovu trku, staza na kojoj sam trčao je bila pravi pogodak – mogao sam da se opustim, a opet, malo i istestirami i napravim finu dužinu u nogama. Sjajno društvo tokom trke je mnogostruko doprinelu utisku tog dana, prvo mesto je svakako dobar podstrek na Istru, mada je još lepše od toga što se na diplomi našlo ime ekipe koja je mnogo značila tokom ovih priprema.

17757410_1400257880038465_2640913988195312472_n.jpg
I ovo je zadnji blog pred put.
Moja sledeće stanica je Istra i očekujte sledeći članak odatle.
A dotle #buditu za #belhospice

Život je maraton

Ima jedan tekst koji sam napisao pre 3 godine. Napravio sam copy/paste ovde i nadam se da imate da odvojite koji minut da ga pročitate. Može se reći da ima veze sa aktuelnim izborima u Srbiji. Može se reći da objačnjava zašto radim ovu akciju. Ali najviše ima veze sa nama samima i svetom koji želimo da izgradimo oko sebe.


„Običnog čoveka ne interesuju političari. Ni političare ne interesuje običan covek.“ kaže aforizam. Jedan od prvih blogova ovde zvao se Promeni sebe i promenićeš svet oko sebe, na šta je kolega sa posla podsmešljivo prokomentarisao kako on ne vidi da se svet promenio.
U kakvoj su vezi ove dve stvari?
Prethodnih dana sve je brujalo od predizbornih kampanja i politike. Izaći na izbore ili ne. Glasati za ovog ili onog. I na kraju, ko god da pobedio, uvek dobijemo isto. Jer ljudima na vlasti nije stalo do nas. Jedina bitna stvar političarima su oni sami i njihovi lični interesi. I u tom pogledu većina nas ne može previše da učini kako bi se tu nesto promenilo.
Svi smo mi u većoj ili manjoj meri robovi naših sujeta i strahova, a pogotovo oni koji sebe nazivaju našom „elitom“. Da se razumemo, ne isključujem sebe iz ove priče ni malo (niko bolje od mene ne zna koliko užasna osoba umem da budem). Ali to ne treba da nas spreči da se konstantno borimo da budemo bolji od sebe i da izađemo iz tog začaranog kruga. Na neki način, to je kao trčanje maratona. I možda ne možemo da promenimo neke velike stvari, ali zato svako od nas može da uradi nešto malo, da odvoji deo sebe i poboljša deo realnosti koja nas okružuje. To može da bude kroz trčanje u humanitarne svrhe, kao što je cela akcija sa BELhospicom kojoj je i posvećen ovaj blog. Ali ne mora da bude samo to. Odnesite višak stvari deci iz Svratišta. Udomite nezbrinutu životinju. Pomozite starijim sugrađanima sa kojim ste u zgradi ili odvojte pola sata da provedete društvo sa njima ako su ostali sami u životu. Izbor je vaš. Delić po delić, svako od nas može da učini stvari oko nas boljima. A onda će se to jednog dana sklopiti u puno veću sliku.
Zato i ima istine kad trkači kažu – Život je maraton. U toj borbi sa sobom, da izađemo bolji i jači savršeno se oslikava šta treba da radimo i u ostalim aspektima svog života. Da budemo bolji od onoga što jesmo i da se borimo da svet bude bolji od onoga što jeste.
Ja se borim za delić lepšeg sveta trčeći za BELhospice. 
Kako ćeš ti promeniti svet oko sebe?

U zekinoj kuhinji – Fast Food

Burgeri, pileća krilca sa žara, pomfrit, ćevapi, koka-kola, fanta, sprajt. Ako vam se čita o tome – razočaraću vas. Ovo je tekst o nečemu drugom.
Podeliću sa vama par recepata o jelu koje se može spremiti uz minimalno vremensko angažovanje u kuhinji (odatle i Fast food 🙂 ), može biti prilog uz glavno jelo, ili obrok sam za sebe. Sastojci su u većini slučajeva sirovi tako da je ono što unosite u organizam maksimalno zdravo. Osvežiće vas, okrepiti i iznenaditi svojim šarenilom ukusa.
Bez daljeg uvijanja – danas su na meniju – salate 🙂

Salata od rukole i rotkvica
Za ovaj recept potrebno vam je:
1 veza rotkvica
rukola (što više to slađe 🙂 )
supena kašika semenki suncokreta
1 manja keleraba
maslinovo ulje
vinsko sirće
malo šećera
Iseckajte rotkvice na tanke kolutiće, kelerabu na kockice, dodajte rukolu pa sve prelijte mešavinom sirćeta ulja i šećera. Za kraj pospite sve suncokretom.
0000.jpg

Hladna salata od praziluka
Za ovaj recept potrebno vam je:
2 veća praziluka
150g kukuruza šećerca
kašika soka od limuna
pavlaka
čaša jogurta
italijanska mešavina zašina
malo maslinovog ulja
Isecite praziluk na kolutiće i pržite ga desetak minuta na maslinovom ulju i potom mu dodajte kukuruz šećerac. Pržite još minut-dva pa ostavite da se ohladi.
Pomešajte pavlaku i jogurt, dodajte sok od limuna i italijansku mešavinu začina. Prebacite praziluk i kukuruz u činiju, pomešajte ga sa napravljenom smesom i ostavite salatu par sati u frižideru da se hladi.

Pikantna krompir salata
Za ovaj recept potrebno vam je:
5-6 crvenih krompira
5 tvrdo kuvanih jaja (oguliti ih i prepoloviti)
1 kašičica soli
3 mlada luka ili praziluk
1 šolja majoneza
1 kašika senfa
1 supena kašika karija
1/2 kašičice bibera
Kuvajte krompir dok ne omekša, pa ga izvadite i ostavite da se cedi. Nakon toga ga oljuštite i isecite na manje delove.
Odvojite belanca od žumanaca.
U veliku šerpu ubacite krompir, usitnjena belanca od jaja, pola kašičice soli, mladi luk/praziluk i pomešajte.
U posebnu činiju stavite žumanca i izgnječite ih. Zatim dodajte drugu polovinu kašičice soli, majonez, senf, kari i biber i mešajte sve sastojke dok ne budu dobro umućeni.
Smese iz obe činije sjedinite, a biber i so stavite po želji.
Ostavite salatu da se hladi par sati.00.jpg

Salata od dimljenog lososa i praziluka
Za ovaj recept potrebno vam je:
3-4 veća praziluka
300 g feta-sira
pakovanje dimljenog lososa
4 dl kisele pavlake
100 g majoneza
so
Praziluk iseckajte na kolutiće, dodajte feta-sir, lososa , kiselu pavlaku i majonez.
Sve lepo sjedinite i posolite.
000.jpg

Salata od cvekle, šargarepe i jabuke
Za ovaj recept potrebno vam je:
1/2 šolje soka od pomorandže
2 kašičice soka od limuna
2 čena ispasiranog belog luka,
so, biber
1/4 šolje maslinovog ulja
3 veće šargarepe
2 jabuke, oljuštene i isečene na četvrtine
1 velika cvekla
Pomešajte sokove, ispasiran beli luk, so i biber. Dok mešate, polako dodajte maslinovo ulje.
Izrendajte cveklu, šargarepu i jabuke, a zatim ih dodajte u posudu sa pripremljenim prelivom.
Salatu služite 30 minuta nakon pripreme.
000 (2).jpg

Salata od kruške i bundeve
Za ovaj recept potrebno vam je:
2 kruške vilijamovke
200g bundeve, naseckane nakockice
šaka oraha
100g feta sira ili gorgonzole
maslinovo ulje
vinsko sirće
šećer
Propržite bundevu na maslinovom ulju par minuta i ostavite je da se ohladi. Dok se hladi, isecite kruške i sir na kocke, sameljite orahe, te dodajte bundevu i prelijte pomešanim maslinovim uljem, sirćetom i šećerom.

Kopaonik Sky Trail and beyond II deo

U prošlom članku sam vam opisao kako je izgledala trka, no, kako smo svi ostali na Kopaoniku do nedelje imao sam skoro čitava dva dana pred sobom, i nameravao sam da ih iskoristim maksimalno. Svi moji odlasci van Beograda su vrlo aktivni, i bez obzira na to što sam bio na trci pre par sati, to me nije sprečilo da nastavim dalje. Poneo sam dovoljno opreme za još jedno trčanje, a sa obzirom da sam bio na trail trci, imao sam i sve što je potrebno da se odmetnem u prirodu Kopaonika.
Dosta učesnika je odlučilo da se posle trke odmah vrati kućama, pa sam bio pomalo razočaran što niko nije hteo da u subotu da krene do vodopada Jelovarnik. Par njih je to planiralo da uradi sutra, ali mene je uhvatio neizdrž da odem tamo. Da uopšte postoji vodopad na Kopaoniku, inače nisam znao (dakle ocena manje iz geografije, Dragane) i njegovo postojanje mi je otkrila knjiga kućnog reda hotela koja se nalazila u sobi. Na recepciji sam dobio uputstva kuda treba da idem dok ne dođem do delova sa znakovima, te sam spakovao pitaje u ranac i zaputio se tamo. No, na delu gde je trebalo da bude znakova, bio je samo put koji se račva.
Pogađate, krenuo sam pogrešnim račvanjem 🙂
Posle par kilometara sam shvatio da verovatno idem pogrešnim pravcem, ali to me nije sprečilo da napravim dobru kilometražu uzbrdo, uspit naiđem na izvorište male rečice i da izbijem na neki vrh, gde sam u slast pojeo užinu. To što sam išao sam mi nije smetalo. Pustio sam čula da lutaju, da prate lišće koje se kotrlja niz padinu, da u daljini osluškuju žubor vode i pucketanje drveća, da prate let senica i upijaju boje planinskog cveća.IMG_20170304_144531.jpgVIRB0568.JPGImage may contain: 1 person, tree, sky, outdoor and nature

Sledeći dan je otpočeo ranim ustajanjem i trčanjem. Imao sam dogovor sa Marijom da svako krene iz svog smeštaja, da se nađemo kod starta trke pa da odatle zajedno trčimo, ali je ona imala susret sa psom koji ju je pojurio te je došlo da mimoilaženja. U svakom slučaju, istrčao sam 7 kilometara uzbrdo, vratio se u hotel i posle bogatog doručka (koji je uključivao fantastičan domaći sok od kupina), Miloš, Marija, Nedeljko, Viktor, Dimitris i ja krenusmo ka vodopadu (ovaj put smo se dobro raspitali). Napisao sam nedavno na blogu da je jedno od najvećih blaga trčanja veze koje ostvariš sa ljudima. Upravo zbog toga mi je bilo jako drago što sam u subotu promašio put, jer nisam dobro poznavao sve ljude u ekipi, a dvanaest kilometara pešačenja je dobar način da razmenite priče i iskustva, a i da se usput dobro zabavite (ko nije pokušao da se taguje u Čelićima i napravi live facebook feed dok jede šrafove na žaru, ne zna šta je propustio…). Vodopad neću posebno opisivati, slike sve govore. Imali smo i tu sreću da u povratku vidimo sivog sokola (Falco peregrinus) u letu (isprva sam mislio da je orao, bio je poprilično visoko, ali poređenje silueta na internetu ipak je pokazalo da sam pogrešio).

Image may contain: tree, plant, outdoor, nature and waterImage may contain: outdoor, nature and waterImage may contain: 3 people, people standing, outdoor, water and natureU Beograd sam se vratio sa četrdesetak kilometara Kopaonika pod nogama i verovatno preko 2000m uspona. Nije sve pretrčano, ali svakako je dobar trening i lepa nadogradnja za Istru spojena sa vrhunskim uživanjem i druženjem sa prirodom. Ima li lepšeg načina za provesti vikend…? 🙂