Blog

110 razloga za trčanje kroz Istru

Trkačka masa cupka u mestu iza mene dok AC/DC podiže adrenalin svojim Thunderstruck-om, ja i novi zec za trčanje se gužvamo se na startnoj liniji i odbrojavanje počinje. Još par sekundi i u Lovranu nastupa ponoć, a kroz utihnuli gradi čuju se trkači ujedinjenih glasova.
3!
2!
1!
I krećemo.
Pa dobro, još samo 109 kilometara i  99 metara – so far, so good!

Premotavanje filma…
Pre nego što opišem trku na Istri, moram malo da se vratim u prošlost. Za razliku od prošle godine kada sam na 69 kilometara otišao i više nego spreman, ove godine sam stizao veoma malo da trčim. Dva posla, konstantni pehovi koji su me pratili i odvlačili mi vreme i finansije, dobar deo dana proveden na hladnoći i vetru i veliki broj obaveza često su činili da imam vrlo malo vremena za trčanje ili da sam jednostavno toliko iscrpljen da odmah zaspim kako pristignem kući. U proseku sam trčao izmeću 40-60 kilometara nedeljno, sa jako malo dužina ili nadmorske visine, doduše redovno sam imao pretovaren ranac na leđima pa je to malo pomoglo da izgradim izdržljivost. Nedelju dana pred trku sam uradio dužinu od 30 kilometara u solidnom tempu i to je bilo jedino što mi je davalo sigurnost da ću uspešno završiti Istru. A mnogo ljudi je stalo iza ove akcije.
Zato sam na kraju i otšao na trku u sopstvenoj organizaciji umesto da se organizujem sa bilo kakvim društvom i trudio se da budem sam sa sobom – bio sam fokusiran na trku koju sam znao da ću morati da trčim na prošla iskustva i mentalnu snagu.

Od Lovrana do Poklona
Prva polovina trke je zaista teška. Start je u ponoć i posle prvi 200 metara dolazi se do gomile stepenica (trka od 110 kilometaa ne prolazi kroz Motovun, gde je prošle godine bilo gomila stepenica za prelaženje, ali očigledno su na Istri neizbežne), a nakon stepenica je uspon do vrha – ukupno 1400m sabijenih u nekih 7-8 kilometara.
Vremenski limit 4 sata.
BLUE
Već posle prvog kilometra je gomila blata, a onda nas na putu ka vrhu dočekuje i sneg.
Zima – check!
Sva sreća pa sam solidno obučen, mada je vetar na otvorenim delovima nezgodan – sa ovakvim usponom nemoguće je ne znojiti se.
Stižem do vrha, zvezde iznad mene, sitna svetla grada ispod mene, odatle ima malo asfalta i nazad u šumu i sneg. Kreće spust ka prvoj okrepnoj stanici, i trkačica sa Novog Zelanda koja je na par koraka ispred mene proklizava i pada, a potom u njenom tragu proklizavanja padam i ja. Sneg upada u opremu i postajem poprilično mokar. Dobro, kažem sebi, mogao je biti neki gori peh – barem nisi zakasnio na autobus kao prošle godine…
Nastavljam da trčim i par kilometara kasnije stižem do Poklona. Sreća i radost! Stižem u limitu, u šator radi grejalica koja mi malo prosušuje mokre stvari dok se okrepljujem uz vruć čaj, volonteri su zaista sjajni, njihov pozitivan duh okrepljuje. I prošle i ove godine rad volontera je bio besprekoran –  mislim da nema trkača kome makar malo nije značio način na koji su nas dočekivali i bodrili.
I onda napolje i nazad u trku…

Brgudac
Generalno, trčanje noću me nikad nije privlačilo jer ne vidiš delove kroz koje trčiš. Istra mi je malo promenila pogled na stvari. Prvo, uvek je tu još neki trkač pa par čeonih lampi lepo osvetli krajolik. Drugo, kad si sam, daleko od gradskih svetala, dovoljno je podići malo glavu gore, staviti lampu na minimum i uživati u bezbroju zvezda na nebeskom svodu.
To sam i radio u drugom satu trke.
Kada sam istrčao iz šatora hladnoća me je poprilično presekla, stvari su još bile mokre tako da sam do Brgudca na kraju dotrčao sa prehlađenim stomakom. Srećom, okrepna stanica je bila u zgradi (mislim da je škola), tako da sam imao sve odgovarajuće prostorije, a i topla supa i čaj koji nas je tamo dočekao su smirili stomak.
Krenuo sam dalje, ka Trsteniku, u susret zori…

Istarske Zore
Ne mogu reći da sam zoru dočekao na nekom fantastičnom vrhu odakle puca epski pogled (jena od stvari koja mi je bila inspiracija za trku je fotografija zore na Istri od prošle godine), ali nekako taj momenat kad se zvezde povlače i ustupaju mesto bledo plavom nebu, rani cvrkut ptica, paperjasta izmaglica i saznanje da će me uskoro zgrejati sunce okrepljuje dušu.

 


Trčkaram malo kroz blato, malo kroz sneg, malo kroz travu i između ponora razbacanih levo i desno. Dovoljno se razdanilo da mogu i da fotkam, a Istra je zaista prelepa…
Proleće i jesen – check!
Prolazim i maratonsku distancu, stižem do Trstenika. U najavi je topao dan. Skidam se sebe viškove odeće, dopunjujem zalihe kisele vode na okrepi pa nastavljam dalje.
Sledeća stanica je Buzet gde me čeka drop bag, a ujedno i polovina trke.

 

Ah, ti zglobovi…
Ako je početak bio težak zbog uspona, onda je put ka polovini trke još teži zbog veoma strmog spuštanja ka Buzetu, pogotovo kad su noge i telo već navukli umor. 48. kilometar, spust je tek počeo i – KVRC! i eto me u travi, crno ispred očiju, zglob na stopalu vrišti!
Samo da nije ozbiljno, ponavljam sebi dok sedim postrance sa strahom da sam skoro prešao pola, a da možda neću moći da nastavim. Posle par minuta ustajem, testiram zglob. Boli, ali mogu da hodam. Ne valja ni da se previše ohladi, pa nastavljam opreznim korakom dalje. Trka ipak nije gotova.
Nekoliko kilometara kasnije susrećem nekog momka iz Italije sa najduže staze, koji kreće da trčkara ispred mene. Ima štapove i tako korača i manevriše njima da prelazi preko terena kao da savršeno ravan. Iz nekog suludog razloga, krećem da trčim za njim, kopiram mu pokrete (minus štapovi) i kako gazi. I uskoro se predamnom ukazuje Buzet gde stižem dobrano pre vremenskog limita.
Prošlogodišnja trka je tamo počela, ali na svu sreću moja trasa se tu odvaja tako da skoro do pred kraj (skoro = zadnjih 25 kilometara) trčim kroz drugačije predele.
U Buzetu ostavljam višak stvari u drop bag, okrepljujem se sokom od Aloe koji sam spakovao da me tamo dočeka, hvatam i wi-fi i javljam se društvu kako napredujem i posle poprilično čekanja na toalet (koji je trkač koji je odustao koristio za presvlačenje umesto svlačionica koje su mu bile na raspolaganju – još uvek sam iziritiran ovim, 30 minuta je zaista predugo).
Zglob i dalje bolucka, ali mogu da nastavim dalje. Predamnom je topao dan (leto – check!) i kockice u glavi se sklapaju – stižem sigurno na cilj, makar morao da odvojim i koji sat da odspavam ili odmorim zglob, vremena imam na pretek.

Trkač i njegov verni štap…
Taj momenat kad sam osetio da ću završiti trku je bio neprocenjiv za mentalno stanje i moj duh. Bio sam u skoro konstantnom trku. Usput sam zgrabio i neku odlomljenu granu da mi služi kao štap za teže delove staze, a koja mi je do kraja trke bila neka vrsta light-motiva. Ima nešto opuštajuće dok trčiš i gledaš vrh štapa kako se pomera ispred tebe i na neki način ti drži ritam koraka. Go figure…
Deo staze sam i prepevao, to jest, slušala mi se neka muzika, a dobro raspoloženje mi je oslobodilo glasne žice.

 

Zglob jeste sevao sa vremena na vreme, ali ostatak tela je tražio da trčim – u suštini sam i znao da će biti tako. Kada sam prethodnih godina radio akcije za BELhospice i trčao po 12 sati primetio sam da se kako zamaknem u 70-ti kilometar telo nekako oslobodi i raspali pa sam finiše tih trka trčao bolje naego početke kada sam svež. U svakom slučaju staza je vodila i do rečice preko koje smo morali preći. Hladna voda tamo je bila blagoslov za moj sad već blago naduveni zglob… A tu sam upoznao i Tomislava iz Šibenika koji mi je desetak kilometara kasnije postao društvo do pred kraj trke. U tom momentu sam trčnuo samo malo sa njim pa sam ubrzao i produžio dalje sam.

Ko o čemu – trkači o hladnom pivu…
Sledeća okrepna stanica bio je Oprtalj gde su se sve staze trke ukrštale. Par kilometara pred njega kada sam stao da napravim par fotografija video sam Tomislava iza sebe. Nije delovao najsjajnije izdaleka pa sam pričekao da vidim da li je ok i odatle smo nastavili zajedno uz ćaskanje o pivu. Pogotovo onom koje je na cilju.
Na okrepnoj stanici sam su mi naprskali zglob hladnim sprejem pa smo nastavili dalje. Sledio je deo staze koji sam poznavao, objašnjavao sam Tomislavu šta sledi i tempirali smo naše trčanje sa tim predznanjem. Mislim da nam je obojci to dosta olakšalo napor. Stigao sam i do 42. kilometra prošlogodišnje trke te sam izdvojio par minuta da potražim kamen sa imenom koji sam tamo ostavio prošle godine, ali nisam uspeo da ga nađem.
Lagano, ali sigurno smo se približavali Grožjanima, veče je ponovo padalo pa smo se tamo uz minimalno zadržavanje ponovo utoplili i spremili čeone lampe.
A onda, skoro 90 kilometara od početka trke, počeli smo da trčimo kao da nas goni horda zombija i do sledeće stanice smo možda išli hodom 100 – 200 metara, samo na terenu koji je bio nezgodan. Loša strana ovog je što se Tomislav preznojio i kako je temperatura naglo pala, njemu je bivalo sve hladnije i hladnije pa smo tako i kroz zadnju okrepnu stanicu u Bujama prošli bez većeg zadržavanja i nastavili da trčimo.

„A baš bi želela da ti pružim reanimaciju…“ – „Nije potrebno, hvala.“
Usledio je, ja mislim po svima, najdosadniji deo trke, deo staze koji je anti-životopisan, pa još u mraku gde mu se nikako ne nazire kraj – pravi ubica mozga i test mentalne snage.
Trči se pored nekih kanala, levo i desno nema ništa interesantno, u daljini se vidi Umag i naiđe se tek na po kojeg iscrpljenog trkača. Valjda će se taj deo nekako obogatiti u narednim godinama ili trasa malo promeniti.
Tomislavu je bivalo sve teže zbog hladnoće, a sa druge strane mene je zglob sad već ozbiljno boleo tako da sam neka 3 kilometra pred cilj odlučio da značajno usporim kako ne bih rizikovao neku ozbiljnu povredu. Malo sam hodao pa sam izdžogirao skoro do pred kraj. Ulice Umaga su se otvorile ispred mene, a adrenalin je odradio svoje.
22 sata nakon početka trke, ja sam hitao ka cilju. Sa obzirom da je pala noć nije bilo previše ljudi, ali volonteri su opet obavili sjajan posao navijanja dok sam proletao kroz finiš.
I onda medalja, volonterka koja mi nudi „reanimaciju“ i moj preumorni mozak koji ne kapira ponudu, zglob koji budi apetit jer je kao krofna ,muvanje levo-desno oko fizikalno-medicinskog centra dok pokušavam da pojmim da jesam istrčao 110 kilometara, iako sam krenuo na put sa velikom sumnjom u sebe.
Da li je bilo teško? Sad kad gledam unazad na sve, ne mogu da kažem da jeste. Ne zato što nije teško, nego zato što je na trci bilo toliko dobrih momenata i iskusio sam tolike lepote, da je to mnogo jači utisak od bilo čega lošeg što se desilo. Svaki od pređenih 110 kilometara bio je divan, inspirativan i poučan na svoj način.
A šta valja, treba ponoviti 🙂
30264534_1775000185897564_7981476705249372160_n

Za kraj, hvala svima vama koji ste krenuli na ovo putovanje samnom, podržali ovu akciju i pomogli rad BELhospica. Nadam se da vam je prijao izlet na Istri 🙂

Advertisements

U zekinoj kuhinji – Inspired by…

Evo nekih recepata koje sam sakupio sa raznih strana i prilagodio svom ukusu. Brzo se i lako spremaju, ukusni su i neće oduzeti više od 30 minuta vašeg vremena.
Zasucite rukave, vežite kecelju i juriš u kuhinju!

Pljeskavice od heljde i bundeve

Za ovaj recept potrebno vam je:
400g skuvane heljde
2 jaja
150g očisćene bundeve
pola glavice crvenog luka
integralno brašno
so, biber, cimet, bosiljak, kulinat natur, malo maslinovog ulja
Potopite heljdu preko vešeri, ujutru odlijte vodu, pa kuvajte heljdu dok se ne zgusne.
Luk i bundevu sitno naseckati i staviti u tiganj da se prže. Kada omekšaju naliti malo vode, povremeno mešati dok sva voda ispari pa onda skloniti sa vatre i prohladiti.
U kuvanu heljdu dodati jaja, brašno, maslinovo ulje i začine i sve dobro izmešati.
Na kraju dodati i prohlađeni luk i bundevu i umešati u masu.
Kašikom oblikujte pljeskavice, poređajte na pleh i pecite u rerni dok ne porumene.
Opciono, u sve ove sastojke, možete dodati i cvet-dva kuvanog brokolija.
1.jpg

Pasta sa spanaćem i avokadom
Za ovaj recept potrebno vam je:
300g spanaća
1 avokado
1 čen belog luka
malo limunovog soka ili pavlake za kuvanje
200g paste
Probarite spanać desetak minuta pa ga zajedno sa avokadom i belim lukom ubacite u blender. Nalijte sa malo limunovog soka ili pavlake za kuvanje (za blaži ukus) i seckajte dok ne dobijete kompaktnu masu pa je umešajte u skuvanu pastu.
Opciono, na kraju dodajte čeri paradajz i parmezan.
2

Pljeskavice od ribe i krompira
Za ovaj recept potrebno vam je:
500g oslića
3-4 krompira
2 jaja
2 kašike senfa
kukuruzno brašno i prezle
lovor, biber, maslinovo ulje, kulinat natur
U šerpi, vodu posoliti, staviti par listova lovora i nekoliko zrna bibera. Kad prokuva staviti ribu i kuvati 10tak minuta. Skuvati krompir i sitno ga iseckati.
Ribu, jaja, malo maslinovog ulja, senf i krompir staviti u blender dok ne dobijete kompaktnu masu. Dodati kukuruzno brašno, prezle i kulinat pa oblikovati i ređati na pleh sa masnim papirom. Peći na 180 stepeni 30tak minuta.

Prijatno!

Monotonija jednog trkača

Može li trčanje da dosadi? Kao aktivnost, svakako ne. No, posle nekoliko godina trčanja istim stazama, lokalitet kroz koji trčim, postao je isti, šablon istih puteva, zgrada i pejzaža. Verovatno sam se zato i opredelio za trail trke.Kada ste u prirodi, nikada ništa nije isto. Trku Sokolov put sam trčao četiri puta i, iako je put do Trema isti, predeli kroz koje sam trčao, zvukovi, mirisi, boje, svaki put su bili različiti.
U Beogradu, gde treniram, nažalost nemam ovakve izvore i to je dovelo do monotonije u trčanju, pogotovo u zimskom periodu, kada nakon završetka treninga zbog mokre opreme i hladnoće nemate previše izbora gde možete da završite svoj trening.
Na svu sreću, januar je bio poprilično šaren po pitanju staza kojima sam trčao.
Počeo je dužinom od 29 km i usponom od oko 1200m na Fruškoj Gori.

Te subote treninga na Avali nije bilo zbog praznika ali me je Miloš pozvao da trčim sa njim i ekipom na Fruškaću. Malo mi je bilo frka jer me je još držao bol u butini koji sam vukao par dana, ali rekoh sebi, ideš lagano, nećeš preterivati i biće sve ok.
Šta reći o Fruškoj Gori tok 6. januara? Dočekalo nas je pravo proleće. Na nekim delovima staze bilo je malo više blata što je otežalo neke uspone, ali priroda, mirisi, druženje, sve to je učinilo da se napor zaboravi, a sve ono lepo upamti. I jeste me negde pred kraj zabolela butina, ali to je bilo i zadnji put da se taj bol javio. Svakako se nadam da ću ponoviti ovu rutu još neki put do Istre.
Naravno, šta je trčanje ako ne i druženje i upoznavanje novih ljudi. Jedna stvar je povukla drugu, te am na Fruškoj Gori upoznao i Željka koji mi je pričao o svojoj ruti po Zvezdari koja me je zaintrigirala, sa obzirom da njom pređe veliku nadmorsku visini. Tako smo se i dogovorili da me jednom provede njim. Samo krug počinje na okretnici linije 65, što je meni idealno jer imam gde da uskočim posle trčanja i da se odvezem kući. Sam krug iznosi nekih 8 kilometara (mi smo napravili dva) i za tu kilometražu napravi se visinska razlika od 600m, što je za trčanje po gradu super. Interesantno je da iako smo stazom prošli dva puta, ona ni u jednom momentu nije bila dosadna jer se pejzaš menja praktično na svakih pola kilometra. Te smo na trailu, te po betonu u uskim uličicama, malo gore, malo dole, stepenice, pa jak uspon, malo ravnog, ma ni u jednom momentu se nisam osetio kao da sam prošao istu stazu dva puta. Segmenti staze su takođe vrlo fizički zahtevni tako da me je to sledećeg dana na Avali baš uništilo. But it was worth it! 🙂
Potom je sledio i odlazak na trčanje u Vrčin.
Šta reći – tamo nikad nisam bio, dakle dosade nema jer se otkriva nova ruta i ne znaš šta može da te dočeka. A dočekala nas je poprilično izazovna ruta. 25km, 600m uspona, otvoren put sa poprilično hladnim vetrom. Na stazi, Marina, Bilja, Aca, Vlada i ja (Vlada kao pokretna okrepa, vozi auto do određenih tački da se ne bi izgubili, trči do nas pa se vraća do auta i tako u krug). Prvih 9km je manje više blagi, ali konstantan uspon i nakon toga dolazimo do skretanja za Trešnju. Krug oko Trešnje je nekih 6km i svakako je najlepši deo rute. Na momenat imate osećaj da ste zašli u neki nacionalni park na severu Amerike, počinje blagim spuštanjem nadole i onda sleduje jedan jak uspon koji se završava izlaskom na put za Kragujevac.

Tu zaokružujemo rutu i krećemo da se vraćamo ka Vrčinu. U povratku na 21. kilometru nas čeka opasno jak uspon, ali osle njega noge su nam se razvezle pa smo završili ostatak staze poprilično brzo.
Naravno, sutra me čeka Avala, a tamo nikad nije dosadno.
Nakon toga, za razbijanje monotonije, pa…smisliću već nešto 🙂
A za predloge interesantnih ruta sam uvek otvoren, slobodno ih ostavite u komentrarima.

fruškać: https://www.strava.com/activities/1371298689
trešnja: https://www.strava.com/activities/1371295116
zvezdara:  https://www.strava.com/activities/1371298614

Istra, season 2

Iako mi se čini da godina prođe vrlo brzo, kad se osvrnem iza sebe, za 365 dana zaista mnogo može da se desi. Pre nešto više od godinu dana ovde je osvanuo i prvi blog vezan za BELhospice fundraising akciju. Trčao sam po Avali, stepenicama, Homolju i konačno na Istri, a u pauzi između dve fundraising akcije na tanjiru su se našli i Stara Planina, Sokolov Put, Lužnički Megdan i druge trke, svaka iskustvo za sebe i u neku ruku korak ka sledećoj trci na Istri. Na ličnom planu, takođe veliki broj promena, neke na bolje, neke na gore, ali koje svakako doprinose celom ovom putovanju ka Istarskih 110 kilometara.
U zadnjih nekoliko meseci, veliki broj stvari je ograničavao moje trčanje i tek u zadnje vreme sam uspeo da se bolje organizujem i počnem da trčim željene kilometraže, a tu su i neki novi vidovi treninga. Dosta sam eksperimentisao i sa ishranom, i posmatrao kako utiče na moje performanse. Iako sam prošlogodišnjih 69 kilometara istrčao poprilično svež i sa dosta preostale snage i na trkama posle trčao i jače kilometraže, te bi, po nekoj logici naredna trka trebala biti samo „upgrade“ kilometraže,, sve ove nove stvari čine da Istarskih 110 bude ipak malo veći izazov…
So let us begin…
18010937_1422029767861276_869962739329645286_n

Štreberi trče trail

Oporavak nakon trke je podjednako bitan kao i tapering pre trke. Istra je svakako završena bez poteškoća, ali to nikako ne znači da se u telu nije nakupilo umora. Beogradski maraton na kome trčim za BELhospice tek predstoji, ovaj put sam u tradicionalnoj ulozi pejsera na polumaratonu i dve nedelje koje su do njega predstavljaju savršenu priliku da se opustim, kako bih se pripremio za ultramaratone koje mi sleduju posle njega (a broj prijavljenih trka raste eksponencijalno).
Nakon optrčavanja stepenica na Kalemegdanu sa Marijom sa kojom se pripremam za štafetu na Lužničkom megdanu i obilaska beogradskih mostova sa Biljom, u susret Beogradskom maratonu ekipa #avalasubotom se u subotu uputila na još jedan trail, ovoga puta u Bešnjaju na drugo kolo Srpske treking lige.

000.jpg
dominacija#avalasubotom

Prvobitno je svega nas četvoro trebalo da ide, ali posle par nagovaranja, predomišljanja i pregovaranja iz Beograda su krenula dva automobila.

Na Treking ligi je uvek za svakog po nešto, to jest ima uvek tri staze za trčanje – mala, srednja i velika. Lepa stvar je što se u sred trke možete odlučiti na koju stazu želite da idete. U ovom slučaju to je bilo vrlo korisno pošto većina nas nije mogla da odluči koju stazu da trči. To se pogotovo odnosilo na Bilju sa kojom sam se dogovorio da trčim da ne bude sama na stazi, a koja se na putu do Bešnjaje predomislila nekih 27 puta i time potvrdila sve one priče o ženskom predomišljanju 😛

VIRB Picture
#avalasubotom pred trku

Vedro nebo i zelenilo koje nas je dočekalo, obećavalo je lep i moža malo topliji dan, svakako dobar preduslov za lepo trčanje kroz prirodu.
Okupili smo se na obližnjem brdašcetu, stali iza linije, čekali start. Počelo je odbrojavanje. 3, 2, 1, jurnuli smo napred. U vrlo usku stazu. A onda je gomila njih koja je jurnula, odlučila da hoda i iskreno, to je bilo baš iritantno, jer je zaobilaženje svih njih iziskivalo dodatni napor i frustraciju, kako bih stigao Bilju koja se probila napred. A kad treba da stigneš nekog ko je brži od tebe to iziskuje još više napora.
Ali nekako sam se probio, talasasta staza je konačno krenula nadole, dobra stvar za mene, ne zato što je nadole, nego što Bilja to trči sporije i opreznije te sam uspeo da je stignem.
VIRB Picture
Neću nešto posebno opisivati prirodu, mislim da slika iznad sasvim dovoljno govori o nepreglednim zelenim brdima i šumama koje se prostiru kroz kraj.
Protrčali smo kroz prvu kontrolnu tačku idok su mi lupili pečat Bilja je opet napravila distancu te je bilo, stiži je Jovo nanovo. Ako ništa drugo, bar sam uspeo da je slikam u akciji. Usput smo se i dogovorili da je mala staza sasvim ok i da nema potrebe da forsiramo ništa preko toga.
Inače, nisam uopšte planirao da trčim ovu trku jako, ali tempo je bio neumoljiv, a ja sam imao dosta nakupljenog umora, što od Istre, što od nekih životnih situacija, nije se stajalo ni da okinem par potencijalno lepih fotografija, ali, obećanje je obećanje i tako da sam pratio Biljin ritam kako god sam mogao. Sa jedne strane mi je to bilo iritantno u početku, pogotovo sa probijanjem kroz šetače, a onda kako su kilometri odmicali počelo je da prija taj nedostatak pauze. Okidao sam fotografije u trku, i čak iako je dosta propalo, napravio sam dovoljno lepih uspomena. Uosalom, dugovao sam joj da se jednom prilagodim njoj, sa obzirom koliko puta je tokom treninga ona usporavala zbog mene i trčala kilometraže i staze koje sam ja planirao. Bio je red da se potrudim zbog svega toga.
VIRB Picture
Do sledeće kontrolne tačke sam se skroz opustio, ušao u ritam i bio sam svoj na svome. Ušao sam u neku vrstu trkačkog zena, ćaskali smo kao da smo u šetnji a ne na trci – ukratko, bilo je super. U par navrata sam ponovo ostio miris meda sa Homolja, imali smo jedno stajanje da bih fotografisao konje u daljini (Bilja je napravila ustupak zbog moje ljubavi prema konjima i jahanju), pored nas je u zelenišu potrčao zec, krošnje su se preklapale iznad naših glava i pravile tunele prošarane tankim sunčevim zracima – sav umo i frustracija kao rukom odnešeni.
VIRB Picture
Izbili smo i do zadnje kontrolne tačke, odakle je išao spust ka cilju. Upozorili su nas da ima dosta korenja i kamenja i posle par saplitanja smo odlučili da trku privedemo kraju maksimalno oprezno sa obzirom da nas oboje čeka Beogradski maraton za par dana. Prošušnjali smo kroz lisnatu stazu lagano i prateći miris pasulja koji se kuvao na cilju dotrčali do šatora da registruju da smo kompletirali malu stazu.
17880388_2283187865240559_5534865374984900201_o
Bilja je stigla kao druga devojčica, ja kao sedmi dečak, ostalo je još samo da se dobro isteglimo, sunčamo se i sačekamo ostale drugare koji su trčali na srednjoj i velikoj stazi. Jedan po jedan članovi #avalasubotom pistizali su na cilj i završavali trku. Do momenta kad su se oblaci zasiveli i kiša se prostrla po kraju, mi smo već bili na putu kući…
Suma sumarum: do sada sam uvek odvajao dosta vremena na trci za fotografisanje što je često prouzrokovalo da sam na stazi duže nego što realno treba da budem. Na kraju je bio fin oseća završiti trku na drugačiji način tj. uložiti malo veči napor. Mislim da ću ubuduće češće raditi tako, pogotovo jer se nasumično okidanje fotografija pokazalo kao skroz ok. I dalje će postojati mesta gde ću zastati i upitjati prirodu u kojoj sam se našao, ali verujem da će to biti ređe i da ću naučiti da je upijam kroz samu činjenicu da trčim nesputan i slobodan po prelepim mestima. A trail trke mi tek predstoje.
Naravno, pre toga je BG maraton gde sam pacemaker na dva sata. Ako je vaš cilj to vreme, pridružite mi se.
#buditu za #belhospice

I run Istria

Kako izgleda trka koja počne tako što propustis autobus koji te vozi na 69 kilometara udaljen start i pri tom nemaš nikog poznatog u blizini?
Odmah da pomenem da sam ja rekorder u pehovima na trkama. Uspeo sam jednom da promašim skretanje za cilj, nekoliko puta sam zaboravio da primim medalju (u svoju odbranu ću reći da ne u jednom slučaju to bilo jer sam trčao na 32 stepena, a na cilj mi je Saša vikala – Zeko, kupila sam ti sladoled od jagode!), na prvoj trail trci smo se izgubili posle nekih 100 metara (naglašavam, ne sopstvenom krivicom), jednom nisam ni znao da sam prvi. Zato i nije neko iznenađenje da mi se ovo desilo. No, možda je bolje ispucati sve veće baksuze na početku.
Do svega je došlo nakon nesporazuma sa volonterom (sa obzirom da je pričao na relativno lošem engleskom, a oko nas buka, verovatno nije dobro razumeo moje pitanje o polasku autobusa), tako da kada sam stigao ispred hale, bacio pogled na info tablu i video potpuno drugu informaciju od one koje imam – pa teško je opisati šta mi je sve proletelo kroz glavu. Sad kad pogledam unazad ne mogu da se ne smejem celoj situaciji, ali tad mi nije bilo nimalo svejedno. Volonteri sa info pulta su proverili ima li još neko vozilo koje ide za Buzet gde je start trke, ali svi su već otišli. Opcija je bila taksi, ali nisam poneo pare sa sobom. Mozak je radio nekih 500 na sat koje su mi opcije. Mnogo je uloženo u ovu trku, morao je da postoji neki način da nađem prevoz. I onda se setim!
Gospodar kuvanog vina sa stepnica utorkom, Slaven išao je na trku 42km koja startuje znatno kasnije i ima svoj prevoz. Jedna šifra za wi-fi, jedan facebook messanger poziv kasnije,  malo sreće i stigoh na start nekih 20 minuta pre početka trke.
Šta reći osim da je Slaven barem 50% zaslužan za završetak moje trke.

‘Ere we go!!!
VIRB Picture
Na startu gužva, jurcam naokolo da se pozdravim sa svim trkačima iz Srbije, a ima nas poprilično. Kreće Thunderstruck od AC/DC-ja, sada vec tradicionalna pesma pred početak ovakvih trka, odbrojavamo u glas, vazduh titra od adrenalina, prolećemo kroz kapiju. Počinje!!!
Izlazimo iz Buzet i kreće prvi uspon. Ovde sam malo oprezniji, nije mi pretežak, ali svakako treba da se rasporedim sa snagom. Prolazim prvu kontrolnu tačku i okrepu (uzimam malo kisele i narandže iako sam ok, trebaće to telu pre ili kasnije) Spust nakon vrha je bio lep, jedan od delova staze gde sam uživao sa obzirom da smo trčali kroz zeleniš i preskakali brojne potočiće ili, u mom slucaju, projurcavali kroz njih kad nije bilo nikog u blizini da ga isprskam. Prednost nepromočivih patika 🙂
Nakon jednog kraćeg uspona izbijamo na čistinu, a odatle puca pogled na udaljeno jezero. Sećam se vrlo dobro da mi je prva misao u tom momentu bila “Samo da trčimo tuda…”VIRB Picture

Tu mi inače počinje i prvi problemčić, šavovi na čarapi mi se usled spusteva usecaju u prste te stajem da ih izlepim hanzaplastom. Nastavljam dalje, tu negde me sustiže Zoran Prekogačić i do jezera trčkaram za njim. Preko jezera nas vodi nasip, staza je ravna i preko nas čeka okrepa-svi pretrčavaju, jedino ja hodam. Pogled je toliko lep da mi je greh ne opustiti se i prepustiti se. Minut manje-više ništa ne znači, a duša se ispuni.VIRB Picture

Na okrepi ponovo uzimam malo vode i krišku narandže i nastavljam dalje. Staza je travnata i ravna i ovaj deo džogiram do sledećeg uspona gde nastavljam jako i prestižem većinu ljudi koji su protrčali pored mene na nasipu. Kroz glavu mi prolazi kako sve što sam prošao do sad podseća na neki deo treninga na Avali. Slučajnost? Marina je završila trku prošle godine i kao da je ciljala treninzima da nas spremi za ovo.
U nekom momentu se bliži 21.kilometar i tu ostavljam prvi kamen iz ranca.
Kakvo to sad kamenje ti tegliš u rancu, pobogu?
Kao što sam rekao kad sam započeo akciju, za ljude koji uplate 21., 42. i 69. kilometar spremam nešto posebno pošto su to distance polumaratona, maratona i cilj. E pa, te distance na Istri sada nose njihovo ime. Tu se ušunjala još jedna osoba sa vrlo visokom donacijom, i sa obzirom da je uplatila dva kilometra, matematički joj je dodeljen kilometar, ali doćićemo i do tog dela trke. A sa obzirom da se Istra spremala na Avali, poneo sam kamenje sa Avale da se ta dva mesta susretnu.
Dakle, polumaraton na zelenoj stazi Istre sad nosi ime škole jahanja Bela Griva.VIRB Picture
Sledi deo staze koji je meni bio poprilično nezanimljiv što se tiče pejzaža, deo je na asfaltu, deo je sa nekim manjim usponim kroz zeleniš, ovde negde sam ponovo pravio pauzu da saniram situaciju sa prstima, da bih izbio na kraju do Motovuna.
No bila je jedna zanimljiva sitnica. Posto dosta fotografišem tokom trke i gledam da što bolje uhvatim krajolik, u tome izgubim dosta vremena. Tako se i dešavalo da me često ljudi prestignu, pa kad krenem da trčim ja stignem njih i tako u krug. Na tom delu staze sam prvi put prestigao Jasminu.
Ostavljam na trenutak priču o Jasmini po strani da završim deo sa Motovunom.
Ulazim u gradić, na vrhu je velika crkvena kula, i staza do nje i okrepne stanice su – stepenice! Počinjem da se smejem dok trčim preko njih. Ma da li je moguće? Opet repriza Marininog treninga!

VIRB Picture

Dolazim do vrha na okrepu i tu sledi novo iznenađenje. Neko uzvikuje – Evo ga Zeka!!! Dragoslava i Slavica usred Motovuna. Šta? Kako? Odakle? Ne uspevam da ih pitam jer me zasipaju sa pitanjima, da li sam ok, da li je trka teška (ma jok, opušteno sve XD ), kako mi ide, kako podnosim sunce (podne je i poprilično je upržilo, no prošli vikend na Homolju je pomogao adaptaciji) da se slikamo da okače na fejs da sam ok…VIRB Picture
Malo ćaskamo, zaista je sjajno i okrepljujuće videti poznata lica used trke gde smo kilometrima daleko od kuće, odlazim da se okrepim i dospem kiselu vodu u flašice i nastavljam dalje.
Na spustu primećujem da mi neko trči iz leđa i zaviruje preko ramena.
Šta sad?
Pomenuo sam Jasminu. E pa, upravo je ona zavirivala i gledala Zeku na mom pojas.
Zec – kažem ja, jer ljudi ponekad misle da je plišani medved.
-Znam, samo proveravam da je to taj zec.
-Taj?
-Stalno viđam nekog zeca na fotografijama sa trka i sad sam ga konačno srela.
Ne bi mi bilo ovo neobično da je devojka iz Srbije, ali sa obzirom da je iz Hrvatske bio sam blago iznenađen.
Sa Jasminom sam se nakon toga zbog fotografisanja toliko puta prestizao da smo na kraju konstantno dobacivali pošalice usput.
-Pa nije u redu! Dokle više!?
-Sledeći put castis točeno Ožujsko!
-Šta? Opet ti!
Negde blizu 30. kilometra sam ispucao i svoj poslednji baksuz. Tražeći urme sam zavukao ruku u pogrešan džep u rancu, izlete telefon napolje i pravo na kamen-krc! Ekran se prošarao pukotinama ala paukova mreza. Ali šta je – tu je. Blizu je bila neka oronula zgradica te sam zastao tamo u hlad da proverim da li radi. Sem kozmetike sve je funkcionisalo pa sam odlučio da udarim brigu na veselje. Izvadio sam urme, ponudio jednog dečka iz Hrvatske i eto piknika da se iskuliram. Nudkam ljude koji prolaze urmama, neko uzme, neko ne, i tad nailazi devojka iz Bosne, urme neće, ali pita da li imam vode jer ona više nema. Kažem joj da imam kiselu, a njoj je to još bolje. Seda sa nama, hedonizam u toku, priča kako bi volela da zavrči trku pre mraka. Gledam na sat – i da hoda do kraja – stiže. To joj i kažem, nailaze neki trkači koje poznaje pa krećemo svi zajedno uzbrdo.VIRB Picture

Ubrzo se odvajam od njih pošto mi savlađivanje uzbrdica stvarno dobro ide tog dana. Ali tako sam upoznao Nevenu.
Ubrzo stižem i do još jednog mesta koje treba označiti. Zastajem, otvaram ranac, kamena nigde, a ja na asfaltu, nema nijednog u blizini da ispisem novi (imam marker sa sobom). Ne znam gde je i kako mogao ispasti, da li tokom nekog sređivanja prstiju ili dok sam vadio prvi kamen, ali nema ga.
A onda u daljini ugledam drveni mostić koji prelazi preko nekog kanala. Situacija spašena!
32. Kilometar – Bilja do Cilja!VIRB Picture
Do naredne okrepe je asfalt. Tu je i kontrolna tačka koja mora da se pređe najduže za 7.5 sati. U kućici sa okrepom je i nekoliko trkača sa plave staze (108km) jedan od njih mi ne deluje baš najbolje pa umesto njega pitam da mu daju supu koju tu kuvaju. Odlazim da se umijem, obnovim svoje zalihe kisele vode, stize i Nevena pa nastavljamo zajedno. Staza odatle je blago nizbrdo, pustam noge, utrcavam u neki cestar, staza me donekle podseca na Homolje od prošle nedelje i bas uživam. Prekačem neki potočić, malo ide nizbrdo, malo uzbrdo, prolazim kroz tunele i baš mi je sve potaman. Nevena negde zaostaje zamnom doduše. Na kraju izbijam na neki vidikovac gde zastajem da fotografišem i iskoristim zadnje flastere.
42. kilometar je na jedno uzbrdici na poljani. Tu spuštam poslednji kamen.
42.2 kilometra za Žudanu Đokić.
P. S. Brz oporavak.

VIRB Picture
Tu sam ujedno sačekao Nevenu sa kiselom vodom i odatle se dogovaramo da nastavimo do kraja zajedno kako bi stigla na cilj pre mraka.
Malo trčimo, malo hodamo do sledeće okrepne stanice u Grozjanima. Par puta mi i pominje da ubrzam da ne moram da je čekam, ali ne volim da kršim dogovor, a i lepše je uz društvo za ćaskanje.
Odatle nekako kilometri baš brzo prolaze, a ako sam osećao neki umor u prethodnim kilometrima sad ga nikako više nema, noge rade same. Nevena me opominje kad previše ubrzavam, i ne mogu a da se ne setim treninga sa Biljom i sličnih situacija (doduše tad bih ja nadrljao kad ne bih poslušao da usporim).
Opet trčimo kroz šumicu, obilazimo druge trkače, Nevena se jako dobro snalazi na ovakvom terenu i brzi smo, pričamo o bureku, sve je zeleno i mirišljavo i, iako je telo fizički aktivno, duša je mirna i spokojna.
Na nekom 55. kilometru je zadnja okrepna stanica u Bujama. Bližimo se cilju, mrak je daleko, a u daljini se oseća miris pobede. Ovde prolazimo pored dosta trkača kojih se sećam sa prvih deonica trke, a koje sam izgubio iz vidika u nekom momentu bilo na okrepi bilo tokom fotografisanja. Mašem im, pljeskam rukama, svi se bližimo kraju. Hvatamo neku grupicu ‘plavih’ trkača pratimo ih do petog kilometra i počinjemo da se dogovaramo kako ćemo ući kroz cilj.
Sve smo bliže cilju, čuje se muzika i komentator koji uzvikuje imena finišera, u daljini velika crvena lopta lagano kreće da se spušta ka horizontu i utapa u more koje se prostire iza Umaga. U glavi kreće da svira Eye of the Tiger, a telo hoće da eksplodira, ponavljam sebi da održim ritam, da ne ubrzavam. Ljudi aplaudiraju, muzika trešti, ne možeš da se ne osetiš posebno. Ulazimo u ciljnu krivinu, držimo zeku za ruke, ubrzavamo iiiii…

VIRB Picture
WE ARE FINISHERS!!!
Za kraj ostalo je jos da se obeleži 69. kilometar. Na cilju, koji je u gradu nema kamenja, a da švrljam po dvorani baš i ne mogu, ali zato, Marija Pantoš Beric, ova medalja sad nosi tvoje ime.
P. S. Čestitke na tvojih završenih 69.kilometara.1491841766436-823547623.jpg

A sad ukratko i o nekim drugim stvarima vezanim za trku.
100 milja Istre je trka satkana od ljubavi i pozitivne energije. Svaki atom, svaka kap finansija usmereni su ka trkačima i ka tome da imaju što bolje iskustvo i da što više uživaju. Od organizacije, preko volontera, do okrepe i markacije staze, sve savršeno funkcioniše i bila je velika čast biti deo te price. Ni u jednom momentu ne sumnjam da će kvalitet trke da raste u narednim godinama i svakako je nešto na šta treba da se ugleda svako ko hoće da organizuje trku.
Pod dva, trkači su sjajni ljudi. U jednom moment sam se sagnuo da zategnem pertle i sekund kasnije mi prilazi trkač iza mene da proveri da li sam u redu. U jednom momentu me je jedan trkač pretekao i slučajno zakačio rukom. Kad smo ga Nevena i ja sustigli znatno kasnije, prepoznao me je i odmah krenuo da se izvinjava. Takođe su i otkačeni. Jos jedna Nevena koju sam upoznao, fura trke tako što sa sobom nosi gumene bombone i žvaće ih iz kilometra u kilometar.
Moram prestati da se potcenjujem pod hitno. 69. kilometara mi je zaista lako palo. Naravno, dobra priprema je puno pomogla, ali svakako sam imao energije jos da trčim, i kad sve sagledam, bolje sam trčao drugu polovinu trke, što više kilometara je bilo u nogama, to sam se lakše osećao, tako da sam komotno mogao da prijavim i dužu stazu. Ali dobro, uvek ima sledeća godina 🙂
A do nje, još jednom, hvala svima vama koji ste krenuli samnom na put za Istru.
#buditu za #belhospice

Pozdrav sa Istre

Dok ovo čitate, trka u Istri je uveliko u toku. Ako se pitate da li sam nahvatao neki wi-fi, grešite. Ja trčim negde u planini, kroz neku šumicu, zelenilo ili preskačem potočiće ili savladavam uspone. No, tehnologija mi je omogućila da isprogramiram ovaj članak da iskoči u toku trke i da se zahvalim svima koji su podržali i pomogli ovu akciju.
Društvo, veliko hvala, flame on! i #budi tu za #belhospice

Javljam se sa cilja večeras 🙂