I run Istria

Kako izgleda trka koja počne tako što propustis autobus koji te vozi na 69 kilometara udaljen start i pri tom nemaš nikog poznatog u blizini?
Odmah da pomenem da sam ja rekorder u pehovima na trkama. Uspeo sam jednom da promašim skretanje za cilj, nekoliko puta sam zaboravio da primim medalju (u svoju odbranu ću reći da ne u jednom slučaju to bilo jer sam trčao na 32 stepena, a na cilj mi je Saša vikala – Zeko, kupila sam ti sladoled od jagode!), na prvoj trail trci smo se izgubili posle nekih 100 metara (naglašavam, ne sopstvenom krivicom), jednom nisam ni znao da sam prvi. Zato i nije neko iznenađenje da mi se ovo desilo. No, možda je bolje ispucati sve veće baksuze na početku.
Do svega je došlo nakon nesporazuma sa volonterom (sa obzirom da je pričao na relativno lošem engleskom, a oko nas buka, verovatno nije dobro razumeo moje pitanje o polasku autobusa), tako da kada sam stigao ispred hale, bacio pogled na info tablu i video potpuno drugu informaciju od one koje imam – pa teško je opisati šta mi je sve proletelo kroz glavu. Sad kad pogledam unazad ne mogu da se ne smejem celoj situaciji, ali tad mi nije bilo nimalo svejedno. Volonteri sa info pulta su proverili ima li još neko vozilo koje ide za Buzet gde je start trke, ali svi su već otišli. Opcija je bila taksi, ali nisam poneo pare sa sobom. Mozak je radio nekih 500 na sat koje su mi opcije. Mnogo je uloženo u ovu trku, morao je da postoji neki način da nađem prevoz. I onda se setim!
Gospodar kuvanog vina sa stepnica utorkom, Slaven išao je na trku 42km koja startuje znatno kasnije i ima svoj prevoz. Jedna šifra za wi-fi, jedan facebook messanger poziv kasnije,  malo sreće i stigoh na start nekih 20 minuta pre početka trke.
Šta reći osim da je Slaven barem 50% zaslužan za završetak moje trke.

‘Ere we go!!!
VIRB Picture
Na startu gužva, jurcam naokolo da se pozdravim sa svim trkačima iz Srbije, a ima nas poprilično. Kreće Thunderstruck od AC/DC-ja, sada vec tradicionalna pesma pred početak ovakvih trka, odbrojavamo u glas, vazduh titra od adrenalina, prolećemo kroz kapiju. Počinje!!!
Izlazimo iz Buzet i kreće prvi uspon. Ovde sam malo oprezniji, nije mi pretežak, ali svakako treba da se rasporedim sa snagom. Prolazim prvu kontrolnu tačku i okrepu (uzimam malo kisele i narandže iako sam ok, trebaće to telu pre ili kasnije) Spust nakon vrha je bio lep, jedan od delova staze gde sam uživao sa obzirom da smo trčali kroz zeleniš i preskakali brojne potočiće ili, u mom slucaju, projurcavali kroz njih kad nije bilo nikog u blizini da ga isprskam. Prednost nepromočivih patika 🙂
Nakon jednog kraćeg uspona izbijamo na čistinu, a odatle puca pogled na udaljeno jezero. Sećam se vrlo dobro da mi je prva misao u tom momentu bila “Samo da trčimo tuda…”VIRB Picture

Tu mi inače počinje i prvi problemčić, šavovi na čarapi mi se usled spusteva usecaju u prste te stajem da ih izlepim hanzaplastom. Nastavljam dalje, tu negde me sustiže Zoran Prekogačić i do jezera trčkaram za njim. Preko jezera nas vodi nasip, staza je ravna i preko nas čeka okrepa-svi pretrčavaju, jedino ja hodam. Pogled je toliko lep da mi je greh ne opustiti se i prepustiti se. Minut manje-više ništa ne znači, a duša se ispuni.VIRB Picture

Na okrepi ponovo uzimam malo vode i krišku narandže i nastavljam dalje. Staza je travnata i ravna i ovaj deo džogiram do sledećeg uspona gde nastavljam jako i prestižem većinu ljudi koji su protrčali pored mene na nasipu. Kroz glavu mi prolazi kako sve što sam prošao do sad podseća na neki deo treninga na Avali. Slučajnost? Marina je završila trku prošle godine i kao da je ciljala treninzima da nas spremi za ovo.
U nekom momentu se bliži 21.kilometar i tu ostavljam prvi kamen iz ranca.
Kakvo to sad kamenje ti tegliš u rancu, pobogu?
Kao što sam rekao kad sam započeo akciju, za ljude koji uplate 21., 42. i 69. kilometar spremam nešto posebno pošto su to distance polumaratona, maratona i cilj. E pa, te distance na Istri sada nose njihovo ime. Tu se ušunjala još jedna osoba sa vrlo visokom donacijom, i sa obzirom da je uplatila dva kilometra, matematički joj je dodeljen kilometar, ali doćićemo i do tog dela trke. A sa obzirom da se Istra spremala na Avali, poneo sam kamenje sa Avale da se ta dva mesta susretnu.
Dakle, polumaraton na zelenoj stazi Istre sad nosi ime škole jahanja Bela Griva.VIRB Picture
Sledi deo staze koji je meni bio poprilično nezanimljiv što se tiče pejzaža, deo je na asfaltu, deo je sa nekim manjim usponim kroz zeleniš, ovde negde sam ponovo pravio pauzu da saniram situaciju sa prstima, da bih izbio na kraju do Motovuna.
No bila je jedna zanimljiva sitnica. Posto dosta fotografišem tokom trke i gledam da što bolje uhvatim krajolik, u tome izgubim dosta vremena. Tako se i dešavalo da me često ljudi prestignu, pa kad krenem da trčim ja stignem njih i tako u krug. Na tom delu staze sam prvi put prestigao Jasminu.
Ostavljam na trenutak priču o Jasmini po strani da završim deo sa Motovunom.
Ulazim u gradić, na vrhu je velika crkvena kula, i staza do nje i okrepne stanice su – stepenice! Počinjem da se smejem dok trčim preko njih. Ma da li je moguće? Opet repriza Marininog treninga!

VIRB Picture

Dolazim do vrha na okrepu i tu sledi novo iznenađenje. Neko uzvikuje – Evo ga Zeka!!! Dragoslava i Slavica usred Motovuna. Šta? Kako? Odakle? Ne uspevam da ih pitam jer me zasipaju sa pitanjima, da li sam ok, da li je trka teška (ma jok, opušteno sve XD ), kako mi ide, kako podnosim sunce (podne je i poprilično je upržilo, no prošli vikend na Homolju je pomogao adaptaciji) da se slikamo da okače na fejs da sam ok…VIRB Picture
Malo ćaskamo, zaista je sjajno i okrepljujuće videti poznata lica used trke gde smo kilometrima daleko od kuće, odlazim da se okrepim i dospem kiselu vodu u flašice i nastavljam dalje.
Na spustu primećujem da mi neko trči iz leđa i zaviruje preko ramena.
Šta sad?
Pomenuo sam Jasminu. E pa, upravo je ona zavirivala i gledala Zeku na mom pojas.
Zec – kažem ja, jer ljudi ponekad misle da je plišani medved.
-Znam, samo proveravam da je to taj zec.
-Taj?
-Stalno viđam nekog zeca na fotografijama sa trka i sad sam ga konačno srela.
Ne bi mi bilo ovo neobično da je devojka iz Srbije, ali sa obzirom da je iz Hrvatske bio sam blago iznenađen.
Sa Jasminom sam se nakon toga zbog fotografisanja toliko puta prestizao da smo na kraju konstantno dobacivali pošalice usput.
-Pa nije u redu! Dokle više!?
-Sledeći put castis točeno Ožujsko!
-Šta? Opet ti!
Negde blizu 30. kilometra sam ispucao i svoj poslednji baksuz. Tražeći urme sam zavukao ruku u pogrešan džep u rancu, izlete telefon napolje i pravo na kamen-krc! Ekran se prošarao pukotinama ala paukova mreza. Ali šta je – tu je. Blizu je bila neka oronula zgradica te sam zastao tamo u hlad da proverim da li radi. Sem kozmetike sve je funkcionisalo pa sam odlučio da udarim brigu na veselje. Izvadio sam urme, ponudio jednog dečka iz Hrvatske i eto piknika da se iskuliram. Nudkam ljude koji prolaze urmama, neko uzme, neko ne, i tad nailazi devojka iz Bosne, urme neće, ali pita da li imam vode jer ona više nema. Kažem joj da imam kiselu, a njoj je to još bolje. Seda sa nama, hedonizam u toku, priča kako bi volela da zavrči trku pre mraka. Gledam na sat – i da hoda do kraja – stiže. To joj i kažem, nailaze neki trkači koje poznaje pa krećemo svi zajedno uzbrdo.VIRB Picture

Ubrzo se odvajam od njih pošto mi savlađivanje uzbrdica stvarno dobro ide tog dana. Ali tako sam upoznao Nevenu.
Ubrzo stižem i do još jednog mesta koje treba označiti. Zastajem, otvaram ranac, kamena nigde, a ja na asfaltu, nema nijednog u blizini da ispisem novi (imam marker sa sobom). Ne znam gde je i kako mogao ispasti, da li tokom nekog sređivanja prstiju ili dok sam vadio prvi kamen, ali nema ga.
A onda u daljini ugledam drveni mostić koji prelazi preko nekog kanala. Situacija spašena!
32. Kilometar – Bilja do Cilja!VIRB Picture
Do naredne okrepe je asfalt. Tu je i kontrolna tačka koja mora da se pređe najduže za 7.5 sati. U kućici sa okrepom je i nekoliko trkača sa plave staze (108km) jedan od njih mi ne deluje baš najbolje pa umesto njega pitam da mu daju supu koju tu kuvaju. Odlazim da se umijem, obnovim svoje zalihe kisele vode, stize i Nevena pa nastavljamo zajedno. Staza odatle je blago nizbrdo, pustam noge, utrcavam u neki cestar, staza me donekle podseca na Homolje od prošle nedelje i bas uživam. Prekačem neki potočić, malo ide nizbrdo, malo uzbrdo, prolazim kroz tunele i baš mi je sve potaman. Nevena negde zaostaje zamnom doduše. Na kraju izbijam na neki vidikovac gde zastajem da fotografišem i iskoristim zadnje flastere.
42. kilometar je na jedno uzbrdici na poljani. Tu spuštam poslednji kamen.
42.2 kilometra za Žudanu Đokić.
P. S. Brz oporavak.

VIRB Picture
Tu sam ujedno sačekao Nevenu sa kiselom vodom i odatle se dogovaramo da nastavimo do kraja zajedno kako bi stigla na cilj pre mraka.
Malo trčimo, malo hodamo do sledeće okrepne stanice u Grozjanima. Par puta mi i pominje da ubrzam da ne moram da je čekam, ali ne volim da kršim dogovor, a i lepše je uz društvo za ćaskanje.
Odatle nekako kilometri baš brzo prolaze, a ako sam osećao neki umor u prethodnim kilometrima sad ga nikako više nema, noge rade same. Nevena me opominje kad previše ubrzavam, i ne mogu a da se ne setim treninga sa Biljom i sličnih situacija (doduše tad bih ja nadrljao kad ne bih poslušao da usporim).
Opet trčimo kroz šumicu, obilazimo druge trkače, Nevena se jako dobro snalazi na ovakvom terenu i brzi smo, pričamo o bureku, sve je zeleno i mirišljavo i, iako je telo fizički aktivno, duša je mirna i spokojna.
Na nekom 55. kilometru je zadnja okrepna stanica u Bujama. Bližimo se cilju, mrak je daleko, a u daljini se oseća miris pobede. Ovde prolazimo pored dosta trkača kojih se sećam sa prvih deonica trke, a koje sam izgubio iz vidika u nekom momentu bilo na okrepi bilo tokom fotografisanja. Mašem im, pljeskam rukama, svi se bližimo kraju. Hvatamo neku grupicu ‘plavih’ trkača pratimo ih do petog kilometra i počinjemo da se dogovaramo kako ćemo ući kroz cilj.
Sve smo bliže cilju, čuje se muzika i komentator koji uzvikuje imena finišera, u daljini velika crvena lopta lagano kreće da se spušta ka horizontu i utapa u more koje se prostire iza Umaga. U glavi kreće da svira Eye of the Tiger, a telo hoće da eksplodira, ponavljam sebi da održim ritam, da ne ubrzavam. Ljudi aplaudiraju, muzika trešti, ne možeš da se ne osetiš posebno. Ulazimo u ciljnu krivinu, držimo zeku za ruke, ubrzavamo iiiii…

VIRB Picture
WE ARE FINISHERS!!!
Za kraj ostalo je jos da se obeleži 69. kilometar. Na cilju, koji je u gradu nema kamenja, a da švrljam po dvorani baš i ne mogu, ali zato, Marija Pantoš Beric, ova medalja sad nosi tvoje ime.
P. S. Čestitke na tvojih završenih 69.kilometara.1491841766436-823547623.jpg

A sad ukratko i o nekim drugim stvarima vezanim za trku.
100 milja Istre je trka satkana od ljubavi i pozitivne energije. Svaki atom, svaka kap finansija usmereni su ka trkačima i ka tome da imaju što bolje iskustvo i da što više uživaju. Od organizacije, preko volontera, do okrepe i markacije staze, sve savršeno funkcioniše i bila je velika čast biti deo te price. Ni u jednom momentu ne sumnjam da će kvalitet trke da raste u narednim godinama i svakako je nešto na šta treba da se ugleda svako ko hoće da organizuje trku.
Pod dva, trkači su sjajni ljudi. U jednom moment sam se sagnuo da zategnem pertle i sekund kasnije mi prilazi trkač iza mene da proveri da li sam u redu. U jednom momentu me je jedan trkač pretekao i slučajno zakačio rukom. Kad smo ga Nevena i ja sustigli znatno kasnije, prepoznao me je i odmah krenuo da se izvinjava. Takođe su i otkačeni. Jos jedna Nevena koju sam upoznao, fura trke tako što sa sobom nosi gumene bombone i žvaće ih iz kilometra u kilometar.
Moram prestati da se potcenjujem pod hitno. 69. kilometara mi je zaista lako palo. Naravno, dobra priprema je puno pomogla, ali svakako sam imao energije jos da trčim, i kad sve sagledam, bolje sam trčao drugu polovinu trke, što više kilometara je bilo u nogama, to sam se lakše osećao, tako da sam komotno mogao da prijavim i dužu stazu. Ali dobro, uvek ima sledeća godina 🙂
A do nje, još jednom, hvala svima vama koji ste krenuli samnom na put za Istru.
#buditu za #belhospice

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s