Kopaonik Sky Trail and beyond I deo

Sneg, led, nezgodan teren, niske  temperature, visok uspon, sve je to najavljivano za prvu trku koju sam odabrao da trčim ove godine. I zaista, kada sam iskoračio iz autobusa sa ostatkom ekipe, napolju je bilo poprilično brrr…
A kako je bilo na samoj trci, a i posle nje, sa obzirom da i tu ima šta da se ispriča?
Dopustite mi da vas odvedem na Kopaonik Sky Trail…

The race itself…
Kada subotom idem da trčim na Avalu ustajem vrlo rano. Verovatno mi zato nije ni smetalo kad alarm ove subote zazvonio pre četiri. Samo sam zgrabio stvari za trčanje koje sam spremio predhodne večeri pored vreće za spavanje, žvaknuo par urmi i krenuo iz sale hotela gde smo bili smešteni ka startu trke. Napolju me je dočekao mrak, ali nije bilo nešto naročito hladno, lep dan u najavi.
Prethodne večeri sam video deo ekipe iz Novog Sada, doputovao sam sa delom ekipe #avalasubotom, ekipom Serbian Running Projecta, subotičanima, ali sada par minuta pred start trke smo svi bili tu. Protutnjao sam levo-desno pokušavajući da se javim svima koje znam, bio sam baš lepo raspoloženi, i iako nisam znao šta me sve čeka na stazi, radovao sam se trci. Do mene je na startu stajala Slađa. Iako ne dolazi često na Avalu zbog posla, redovna je na stepenicama utorkom i ovo joj je bila prva trka ovakvog tipa .

17098278_639868702880711_8121716917132562383_n.jpg
„Jesi spremna?“ pitam ja.
„Obično nemam tremu pred trku ali sad je imam.“
„Pa dobro, ajde, ja ću da krenem laganije, a ti me prati pa ćemo izgurati ove najstrašnije delove zajedno i bude sve ok.“
I tako je deset sekundi pre početka trke dogovor pao.
Jurnuli smo u mrak, napadajući prva 3.5 kilometra i nekih 900 metara nadmorske visine koje je trebalo savladati odmah na početku. Ovo je u suštini i najzahtevniji deo trke, ali je svakako predstavljalo i jednu od lepših deonica staze sa obzirom da smo imali direktan prenos izlaska sunca nad planinama, a to je zaista bila scena od koje zastaje dah dok se sunce izdizalo kroz plamteće-crvenu boju neba preko modrih obrisa planina.
17098335_601430280046751_5670725595157563903_n.jpgŠto se Slađe tiče, stvarno je davala sve od sebe i sjajno je savladavala stazu. Bilo je momenata kada smo išli četvoronoške (po meni mnogo bolja varijanta nego oslanjanje na kolena-ista brzina kretanja, manje umora, bez obzira koliko to smešno izgleda), ali nismo stajali da odmaramo. Noga pred nogu i napred, i ponavljaj to sebi kad je teško, sećam se da sam joj izgovorio u nekom momentu i tako smo i došli do prve kontrolne tačke.
Danak neiskustvu u tom moment. Slađa nije ponela ni kontrolni karton, ni obaveznu opremu jer je navikla na standardne trke. Produžila je dalje, ja sam sačekao da mi čekiraju karton, pa nastavio za njom. Usledio je kilometar spusta po snegu koji je zaista dobrodošao posle silnog pentranja. Dotle je u potpunosti svanulo, nebo iznad previne, sveže plave boje, oko nas drveće, a pod nogama škripucka sneg.
VIRB Picture
Posle još jedne kontrolne tačke usledio je novi uspon koji je meni lično bio najteži deo trke. Sneg je tu bio poprilično suv i malo malo pa bih proklizao u nazad. No, i taj deo je uspešno savladan te smo produžili dalje. Narada za svaku savladanu uzbrdicu je nizbrdica, tako kažu. A nama je opet usledio spust. Ja generalno nikad ne jurim nizbrdo, opustim noge, ali uvek gledam da malo prikočim. Ovaj put nije bilo tako. Jurni sam nadole, sneg je prštao, i već sam video sebe kako se na dnu nezaustavljivo zakucavam u drvo, ali osećaj je bio neverovatan. Sa jedne strane udar adrenalina i uzbuđenje, sa druge strane mozak koji mi govori da je nemoguće da se zaustavim bez dobri pola kilometra ravnine (kojih nisam imao ) i osećaj kao da su mi se sve kosti u telu sabile i mrve se jedna o drugu. Sa obzirom da čitate blog koji sam napisao, znate da sam preživeo ovu ludost. Došli smo do osmog kilometra gde je bila još jedna kontrolna tačka, provera opreme i momenta koji mi jeste donekle pokvario kompletno uživanje u trci.
Naime, kontrolu opreme je radila samo jedna osoba, druga je upisivala na papir brojeve. I nisu se tako dobro snalazile. Ispred mene su bila dva momka, i dok su oni izvadili opremu, dok su ih iskontrolisali i našli na spiskovima prošlo je neki 5-6 minuta. Ja sam dotad rekao Slađi da me ne čeka da ću je sustići, očekivajući da će stvari ići glatko i ona je produžila dalje. I taman kad su ova dva momka završila i se spremio da pružim karton, kontrolorka uze pruženi kontrolni karton momka koji je stigao iza mene i poče da pregleda njegovu opremu. Naravno, u glavi eksplozija. Da se razumemo, nije da sam jurio neko vreme, daleko od toga da sam neki sjajni skyrunner, ali 10 minuta čekanja i neorganizovanost su ipak previše čak i za moj ukus. Nisam hteo da ulazim u svađu u tom momentu, ne verujem da bi to koristilo ikome, pogotovo trkačima koji su dolazili iza mene, ali sam svakako planirao da ovo pomenem organizatoru.
Nakon (konačno) pregledane opreme, nastavio sam dalje malo sporije kako bih se primirio i što pre ostavio nerviranje iza sebe. Nakon malo relativno ravne staze, ponovo je usledio uspon, ovog puta do desetog kilometra. Slađa je dotle dobrano odmakla, tako da sam je prvi put ugledao nešto pre kontrolne tačke desetog kilometra. Super je napredovala i nogu pred nogu gazila napred. Pojačao sam malo kako bih smanjio distancu i možda je stigao, mada dok sam došao do kontrolne tačke, i čekirao se, ona je već bila u punom jurišu nadole.
VIRB0557.JPGNapravio sam par brzih fotografija i krenuo u završnicu trke. Neka dva kilometra na dole i  nešto više od kilometar uspona kasnije sustigao sam grupicu trkača. Hoteli i odmarališta gde je bio cilj su se već videli, ali problem je nastao kad je došlo do račvanja u finalnom spustu, jer nigde nismo videli oznaku kojom stazom treba ići. Iza nas je dolazilo još trkača, ali niko od njih nije trčao trku prošle godine tako da smo ce malo vrteli u mestu dok neko nije ugledao nešto što bi moglo biti strelica za pravo. Produžismo pravo, naišao je taman i čovek koji nam je potvrdio da smo na pravom putu i potrčasmo ka cilju. 3 sata i 12 minuta kasnije, protrčavam kroz finiš.
VIRB0560.JPGSlađa je stigla na cilj nekih 5-6 minuta pre mene, tako da se već uveliko zgrejavala uz kafu i zajedno smo sačekali sve ostale drugare iz ekipe #avalasubotom. Na moju veliku žalost, iako je stigla kao četvrta devojka, diskvalifikovali su je sa trke jer nije imala karton sa sobom. A zaista je sjajno trčala za nekog ko prvi put trči planinsku trku, i rekao bih da je poprilično prevazišla sebe. Možda da smo u nekom filmu, pa bi bio momenat poetske pravde gde joj organizator trke progleda kroz prste, ali ovog puta do toga nije došlo. Da nisam završio kojim slučajem trku ili da su mene diskvalifikovali, mislim da bi mi lakše palo, ali dobro, možda sam ja kao drugar, subjektivan.
Sa one lepše strane, celokupna ekipa se Avale je završila trku u limitu, te proslavila uspeh bogatim doručkom koji nas je dočekao (mmm, još osećam ukus peciva sa malinom). Ja sam više nego zadovoljan kako mi je trka išla. Iako možda vreme od 3 sata ne zvuči impresivno, ni u jednom momentu nisam osetio neki preterani napor, nelagodnost ili problem i već desetak minuta kasnije sam bio svež i spreman za dalje akcije tako da mogu da kažem da sam izgradio solidnu bazu izdržljivosti, još ostaje da se radi na brzini na ovakvim vertikalama. Sledeće godine svakako planiram da je odradim mnogo jače, a sa obzirom na Marinine treninge na Avali (koji su zajedno sa stepenicama više nego zaslužni za kompletan učinak naše ekipe na trci) ne sumnjam da će rezultat biti mnooogo bolji…
Nastaviće se…

Advertisements

2 thoughts on “Kopaonik Sky Trail and beyond I deo”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s