Trkački sumrak

Volim onaj momenat kad dan prelazi u noć. Postoji neka smirenost koja se leluja u vazduhu tad, nešto što me opušta, a čini me živim, sanjam, a ipak sam budan. Zato i volim ovaj period za trčanje. Taman kad izađem sa posla, sumrak lagano kreće da se spušta nad Beogradom, temperatura je prijatna, često savršena za trčanje, a mene čeka veći broj kilometara, taman da utrčim u noć i tišinu koja će smirajem dana pasti preko grada poput mekog ćebeta i potpuno ga prekriti.

0
Beograd pred sumrakom

Ponekad kad trčim, počnem da sumnjam u sebe. Kad iza sebe imaš gomilu treninga dužine koje radiš u umerenom tempu, sa vetrom u lice i temperaturama u minusu koje te iscrpe očas, i brdskih treninga, gde tempo ne znači preterano mnogo, kad iz nedelje u nedelju prelaziš preko 80 kilometara, dođeš do tačke kad se zapitaš – a mogu li ja još uvek da trčim brzo? Da li mi se telo sa svim ovim ulenjilo?
Otprilike sa tim pitanjim u glavi sam izašao u ponedeljak na trčanje.

Nisam imao previše vremena da odvojim za trening jer sam obećao dve stvari – prva, da ću ove nedelje malo da smanjim kilometražu posle dve i po nedelje svakodnevnih treninga, i, da ću praviti večeru prijateljima u ponedeljak (recept delim sa vama u petak).
Vremena taman dovoljno za desetak kilometara, ako i toliko, u slučaju da sam se baš usporio. Odmah da se razumemo, nisam preterano opsednut time da trčim mega brzo, niti da stalno obaram lične rekord. Samim time što izađem napolje i trčim – to je sasvim dovoljno. Ali takođe, ne volim da idem ispod nekih svojih potencijala, ma kakvi oni bili, ne želim da se uljuljkam u prijatnost i da se zadovoljim sa nekim prosekom, jer to ne vodi ničemu – kako u trčanju, tako i u životu.

Hitro se spuštam do Run’n’More radnje, brzinski se presvlačim, izlazim napolje. Nebo taman počinje da se mrači, sumrak još uvek kratko traje. Momenta kad Garmin zapišti da je uhvatio signal satelita krećem jako. Možda i malo prejako, sa obzirom da mi srce bubnji u ušima. Uzbrdo, nizbrdo preko Kalemegdana i do Dorćolskog keja i odatle prema Beogradu na vodi (ili Beogradu na blatu, u zavisnosti koji deo pretrčavate). Tamo, naravno, vetar. Ne tako jak kao obično, ali opet, dovoljno iritantan da usporava. Trudim se da ne obraćam pažnju na njega, a kad mi baš zasmeta, prorežim mu:„Jel to najbolje što možeš?“. Ne obraćam pažnju ni na garmin, mada običnoo gledam na njega na svakom kilometru kad radim trening brzine. Fokusiram se na dve stvari. Da ispratim sumrak u noć, labudove kako lagano klize u tminu, grad koji se sprema da utone u san.
I na sebe. Da trčim što bolje mogu, da ne popuštam i da se ne opuštam. Na sedmom kilometru prvi put gledam u tempo. Trepćem, ne verujem. Ma nema šanse da sam išao tako brzo. Možda i mogu da se opustim sad malo. Stižem da napravim onu večeru i pre planiranog vremena.
Ali ne. Ili jako, il’ nikako. Na devetom kilometru odlučujem da se ne vraćam istim putem nazad već skrećem kod Nebojšine kule i odlučujem da se za kraj „počastim“ stepenicama na Kalemegdanu. Realno, to će ubiti tempo na kraju, ali ono po šta sam izašao na stazu sam svakako zgrabio u prethodnim kilometrima. Dakle, stepenice za kraj što brže, što jače.
xNekako sam izvukao i njih na kraju brzo. Naravno, duša mi je bila u nosu, borim se za dah, ali osećaj neprocenjiv. Okrećem se sa vrha stepeništa – gledam Beograd i mrak koji ga je obgrlio, i po koju zvezdu koja se nazire. Ima li lepšeg pogleda za kraj treninga?

Advertisements

1 thought on “Trkački sumrak”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s