Glava u oblacima

Preporučena muzika uz ovaj članak: Udahni duboko, slušaj, čitaj 🙂

Izlazimo i autobusa. Prljavi gradski sneg je daleko iza nas, a pred nama se prostiru bela prostranstva Avale. Posle kratkog zagrevanja krećemo uzbrdo. Svuda oko mene – belina. Zima je zagrlila planinu. Sneg prijatno škripi pod nogama, vazduh je svež, rezak, ispunjava energijom. Puštam noge da idu, znaju put do vrha, ja se prepuštam prizorima oko sebe, uživam, isprva ni ne primećujem da sam otišao ispred ostatka ekipe. Biće da je do onog što si pojeo prethodne večeri, govorim sebi.

VIRB Picture
Just run…

Nastavljam da gledam oko sebe, ali i u sebe. Osećam kako mi srce treperi, osećam se živo. Zbog ovog nikad nije teško ustajati subotom u 5 ujutru i biti na hladnom dok su ostali ušuškani u svojim toplim krevetima. Kilometri prolaze, a kroz drveće se probija beličasta izmaglica. Ne kažem sebi, nije izmaglica. To oblaci ljube vrh planine. A ja sam tu, glavom među oblacima.
Ne mogu, a da ne pomislim kako  mi se nadovezalo gomila lepih stvari. Lepo druženje na stepenicama, pa potom i lep petak veče, i sad sva ova snežna čarolija. Pre par meseci sam pročitao kratku priču u kojoj glavni junak shvata da, iako se život završava smrću tj. nema finalnog srećnog završetka kao u filmovima, mi zapravo imamo gomilu lepih momenata koje zaokružuju neke lepe celine naših života i da su to sve zapravo „hepi endovi“. Samo ih treba prepoznati, uživati u njima i brižljivo ih skupljati u kolekciju života. Počinjem da shvatam kako će ovo trčanje na Avali biti jedan od mojih srećnih krajeva…
Dolazim do tornja na Avali. Znam da je tu, ali ga zapravo nema, beži od oka kao nekakva zimska fatamorgana. Tu odlučujem da sačekam ostatak ekipe. Brzo pristižu tako da se ne smrzavam.

VIRB Picture
Zimske fatamorgane

Nastavljamo dalje. Staza koom uobičajno idemo je strma, sneg je do kolena. Za jednu do dve osobe, to je ok, za nas gomilu, poprilično nebezbedno u slučaju da neko padne. Menjamo plan i pokušavamo da dođemo do uzbrdice na kojoj ćemo trenirati drugim putem.
Nalazimo stazicu, krećemo da se spuštamo dole, ali ni ovde situacija nije mnogo bolja.
Ogolelo žbunje prekriveno pahuljama ma kači po odeći i licu, proklizavam…ma, nek ide život. Prepuštam se spustu i smejem se u sebi kao dete, dok se ekipa iza mene sreće sea istom situacijom kroz šalu i smeh.
Usred spusta, čujem kako neko iza mene uzvikuje: „Otkud ste se vi stvorili?“

VIRB Picture
Svakome po jedan Pokemon 🙂

Okrećem se i vidim četiri štenca, izgubljena u snegu kako drhturavo skakuću oko ekipe. Jedan biva automatski usvojen od strane Irene, za druge počinjemo da se dogovaramo gde i kako da ih smestimo, jer sami na planini neće preživeti.
Vraćamo se nazad, plan C i treća uzbrdica (za koju provereno znamo da je utabana), trčkaramo sa štencima u rukama do onde, stavljamo ih na klupu, ja skidam jedan sloj sa sebe da ih pokrijem, ali su previše nemirni i uplašeni da bi bili u mestu. Na kraju, razdragano trčakaraju sa nama gore-dole, dok mi dahćemo i ropćemo od napora. Jedan mališan (od milošti nazvan Avalko) uporno prestiže Marinu. Da li je to pravi pas za jednu ultra trkačicu, smeškam se u sebi.

VIRB Picture
Marina i Avalko

Odjednom, iz izmaglice se pojavljuje još par pasa – među njima i majka ovih mališana. Nisu ljuti i odbambeni, prepoznaju da smo hteli da zaštitimo mladunce te nam se pridružuju u treningu. Trčanje je i teško i lako, ponajviše veselo dok štenci špartaju svojim nožicama ispred nas po snegu. Ne sećam se koliko puta smo istrčali gore dole, znam samo da sam poslednji put ispustio krik, što zbog napora, što zbog osećaja trijumfa jer sam dao sve što imam iz sebe.
Vreme je da se vratimo nazad…
Štenci su sigurni sa čoporom (Meda ostaje kod Irene, time će ujedno i ostali lakše da preguraju zimu, ako ne nađemo usvojitelje), a mi se krećemo da trčimo ka podnožju.
Malo me srce boli jer ostavljam jedno malo crno belo rundavo stvorenjce iza sebe, ali nemam gde da ga držim u mojih dvadesetak kvadrata, niti dovoljno vremena koje bih mogao da mu posvetim uz sve obaveze. No, uz fotografije i društvene mreže, poprilično sam siguran da će naći topli dom vrlo brzo, a odlasci na Avalu su me naučili da ljudi koji šetaju njom vrlo često nose sa sobom kesice pseće hrane.

Nizbrdo, nizbrdo, nizbrdo. Jurimo dole, noge su lagane nakon uzbrdica. Postoji jedan mali deo koji je opet uspon i Alek i ja tu dajemo pun gas. Završavamo uzbrdičicu, ide skretanje i odjednom, oboje uzvikujemo: „Gle!“
Ispred nas, dve srne pretrčavaju put. Kamerica mi je u ruci, ali ruke su promrzle i prekasno reagujem.

VIRB Picture
Srna was here 😦

Valjda je priroda htela to da podeli samo sa nama koji smo poranili da bi bili sa planinom. Kako god bilo, lepši kraj trčanja nije mogao biti, taj susret sa predivnim, hitrim bićima koje ne možeš videti svaki dan, slobodne i nesputane. Pada mi na pamet koliko smo mi trkači slični sa njima, i obuzima me čudna kombinacija smirenosti i euforije. Do podnožja je ostalo vrlo malo i pokušavam da upijem u sebe što više onog što me okružuje, da zadržim u sebi što više onog što mi je jutro pružilo…
I na kraju – savršenstvo, neko se setio pa je poneo termos pun toplog čaja. Recite šta hoćete, ali nema lepšeg osećaja kad posle trčanja na hladnom unesete u sebe nešto toplo, bilo to čaj, kuvano vino ili supica 🙂 I onda nazad ka gradu, neko na posao, neko kući, a ja na druženje sa konjima 🙂
Ima li boljeg početka vikenda od ovog?

Advertisements

2 thoughts on “Glava u oblacima”

  1. Evo sad citam ovaj tekst, i nasao sam sebe skoro u svakoj recenici. Sada sam stigao sa posla, otvorio FB, i naisao na deo teksta, a zatim otvorio ceo tekst, jer nisam mogao da stanem. A piscu Dragane, ovo mi je jedan od onako najnapornijih dana u zivotu, koliko rada, treninga, svakog dana, dusa mi spava. Reci cu samo da sam fasciniran, ali osecam da nisam iskazao ni deseti deo mog osecanja, ali ne mogu da nadjem jacu rec za osecaj koji sam doziveo citajuci ovo. Iako jedva drzim oci otvorene, bas mi je krivo sto nema jos teksta. A ovaj tekst je definitivno jedan od mojih hepi enda…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s