The Loneliness of the Long Distance Runner

Ne, neću vam ispisivati reči pesme Iron Maidena, niti vam prepričati istoimenu kratku priču. Pisao sam o treninzima na Avali, koji su jedna od osnova priprema za Istru, a drugi, najvažniji trening je naravno trening dužine.
Sa tehničke strane, dužinu trčim dva puta nedeljno, uglavnom ponedeljkom i četvrtkom od posla do kuće i gledam da pokrijem distancu veću od 21km u nekom ugodnom, ali ne i previše opuštenom tempu (između 5:10-5:35min/km). Za ove treninge nemam fiksna pravila. Jednostavno, nije svaki dan isti, i mnogo faktora utiče na to kako i koliko ću trčati, tako da sam skoncentrisan na to da gradim dužinu u nogama i provedem što je više vremena moguće na stazi. Tako se, na primer desilo da posle par dana ne trčanja zbog bolesti preletim preko staze i pokrijem 24 kilometra za 2 sata jer su se noge uželele trčanja, a takođe, da imam trening na koji krenem raspoložen, a onda se posle par kilometra smrznem na stazi (70% staze je pored reke gde po pravilu duva vetar, a dobri stari Marfi se pobrinuo da uvek bude sa fronta) i provedem narednu trećinu staze razvlačeći se kao puž (potom se naravno iznerviram na sebe zbog preterane sporosti, pa ubrzam do kraja).
U suštini, svaku od ovih situacija smatram dobrim kako fizičkim, tako i mentalnim treningom. Duge staze u planinskom okruženju kakva je Istra (ili Dolomiti i Stara Planina koji me čekaju kasnije u toku godine) su zahtevne u svim svojim aspektima i nikad se ne zna šta može da se desi. Iako na Istri ne očekujem faktor hladnoće koji će me sigurno pratiti dobar deo priprema, on je takođe dobrodošao pošto me u martu očekuje trka na Kopaoniku kao vrsta mini pripreme.
VIRB PictureNa ovim treninzima nemam društvo, samo staza, i ja prepušten sebi. Ne kažem da se nekad neće poklopiti da trčim sa nekim distancu, ili ako sretnem nekog poznatog trkača da nećemo odraditi koji kilometar zajedno, ali dužina je vreme koje posvećujem sam sebi. Omogućava mi da se suočim sa svim problemima koje imam, da sagledavam stvari iz drugog ugla, da pustim mašti na volju i odem negde daleko dok noge rade svoj posao, da se prepustim delu grada kroz koji trčim, da uživam u pogledu ili da u poznatom kraju otkrijem nešto novo, da kad zapne i kad je teško, kroz vetar, kišu i sneg, pogledam duboko u sebe i nađem snagu da nastavim dalje. Te treninge, sa usponima i padovima, kad ti u gustoj tmini noći ne ostane ništa drugo nego da se nateraš da gaziš napred, u suštini i najviše volim. Super je kad sve teče kao po loju, kad od početka do kraja trčim u jakom tempu, ali kad ne štima sve i kad iz žara zgašenog plamena ipak izvučem novu buktinju, i okrenem se na kraju ka samotnoj stazi koju sam ostavio iza sebe, nema boljeg osećaja na svetu.

U sledećem blogu posvećenom treninzima ću ukratko opisati još tri aktivnosti koje zaokružuju tehnički aspekt priprema, a nadalje ću vas voditi na trčanje samnom tako što ću deliti sa vama priče sa konkretnih treninga. Nadam se da če te mi se pridružiti u tome. Trčimo se 🙂

Advertisements

4 thoughts on “The Loneliness of the Long Distance Runner”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s